Kada vas doktor upita o istorijatu neke bolesti u porodici, najbolje da ga promenite. Dugo sam razmišljao može li se ovako nešto napisati, a da se ne pogreši. Pročitajte nastavak, pa zaključite sami.
Svima savetujem da se pridržavaju uputstava i saveta doktora, osim kada doktor predvidi nešto negativno, kada kaže, ne daj Bože, da za nešto nema leka.
To nije tačno, ma kakav autoritet da je u pitanju. Dok god je neko živ, ima leka. Ako nekome doktor kaže nešto negativno, da mu da neki sumoran rok, predvidi najgori mogući scenario, najverovatnije se tu ne radi ni o kakvom predviđanju, već o nečemu mnogo gorem: radi se o kreaciji.
Najbolji način da se predvidi budućnost jeste da se ista kreira. Zamislite scenu kada neko sa toliko autoriteta, kao što logično imaju doktori, starijem pacijentu kaže: ”Ostalo vam je još tri meseca života“.
To je toliko strašno i pogrešno da nemam reči. Pa većina pacijenata u takvoj situaciji doktora posluša i na žalost bude tako. Zato još jednom, poslušajte doktora, osim ako vam predvidi nešto loše – tada ne slušajte, tada preuzmite komandu.
Ovaj tekst je parafraziranje stavova profesora Brusa Liptona, vodećeg stručnjaka u epigenetici, a ima za cilj da vas ”naoruža” znanjima da u određenim trenucima pomognete sebi i naprosto – ozdravite.
Ljudsko telo je mašina
S materijalne tačke gledišta, ljudsko telo je mašina, koja je, kao i Svemir sastavljeno od fizičke supstance. Kada je neka mašina komplikovana, najbolji način da razumemo kako ista funkcioniše jeste da je rastavimo na delove.
Ti sastavni delovi, kada se radi o ljudskom telu su ćelije. To su građevinski blokovi našeg tela. Ako ćelije kreiraju život, postavlja se pitanje šta je to šta kontroliše ćelije. Godine 1953 dupli heliks ili zavojnica su predstavljeni svetu. Ovaj koncept je baziran na demonstraciji iz 1944. da je DNK molekul koji kontroliše karakter organizma.
Taj koncept nije baš bio razumljiv sve dok, skoro deceniju kasnije, Džejms Vatson i Fransis Krik nisu rasvetlili strukturu molekule DNK kao dupli heliks (zavojnica). Godine 1958 Krik je došao do nečega što se zove centralna dogma, a koja u stvari opisuje njegovu hipotezu.
Tu se tvrdi da informacija u biologiji ide samo u jednom pravcu: startuje od DNA, zatim ide do RNA što je kopija gena i to ide u protein. Dakle, ljudsko telo je protein.
Centralna dogma
Postavlja se pitanje može li protein ići u obrnutom smeru i menjati DNA? Prema centralnoj dogmi ne može. Prema tom mišljenju, mi nemamo kontrolu nad našim genima koji dakle kontrolišu nas i mi ne kontrolišemo njih.
Ipak, kako reče otac epigenetike, profesor Lipton, kada pogledamo definiciju reči dogma dolazimo da frapantnog tumačenja da je to uverenje bazirano na nekom ubeđenju, a ne na naučnoj činjenici.
Dakle, šta je to centralna dogma? To je ubeđenje, a ne nauka. Fransis Krik je ponudio hipotezu i svu su je prihvatili i ona je postala istina samo zato što su je svi, ili preciznije rečeno, ogromna većina medicinskih stručnjaka prihvatila za istinu.
Od svog prvog objavljivanja, centralna dogma je bila i još uvek jeste u medicinskim udžbenicima.
Ali to naprosto nije istina! Nije istina jer prema tome proizilazi da smo mi žrtve naših gena, ali istina je potpuno suprotna jer mi nismo žrtve , mi smo gospodari.
Ako pogrešno verujemo da mi ne kontrolišemo svoje živote, mi smo onda potpuno razoružani i nezaštićeni.
U narednom broju ćemo nastaviti ovu temu, a ovde samo mala anegdota nekoga ko misli da sve što se dešava oko njega u stvari nema veze sa njim.
Pao čovek sa sedmog sprata zgrade. Okupila se masa ljudi, a on se polako ustaje, otesa prašinu. Pitaju ga ljudi zabrinuto šta se desilo, a on im mirno kaže: „Nemam pojma, upravo sam stigao“.
