Bratislav – Bata Đorđević je među mlađim ljubiteljima “kraljice igara” najpoznatiji kao Sašin otac, ali on je mnogo više od toga. Ima impresivnu životnu i košarkašku biografiju. Trenirao je Crvenu zvezdu, radio u inostranstvu, bio predsednik Stručnog saveta KSS i osnivač Više košarkaške škole, a ostavio je trag i u novinarstvu kao pokretač časopisa “Super koš”. Bata je čest i drag gost “Vesti”, pa se ponovo odazvao pozivu i svratio da popričamo na razne košarkaške teme, a malo je ljudi koji toliko znaju o igri pod obručima. Nedavno je KSS obeležio vredan jubilej – vek košarke u Srbiji. Naravno, Bata je bio prisutan, pa smo razgovor počeli osvrtom na svečanu akademiju u nekadašnjem Domu sindikata (sada MTS dvorana), koja je okupila brojne zaslužne košarkaše, trenere i funkcionere:
– KSS je uzeo na sebe veliki zadatak da obeleži 100 godina košarke u Srbiji i napravili su dosta manifestacija i aktivnosti, a akademija je bila završni čin. Snimljen je dobar film, u kojem je sažet vek “kraljice igara”, uz seriju na javnom servisu, koja ima pet delova. Time će završiti obeležavanje veka košarke u Srbiji. Drago mi je što je na akademiji učešće uzeo i Andreas Zaglis, generalni sekretar FIBA, koji je održao fantastičan govor. Rekao je mnogo lepih stvari o Srbiji i o tome šta naša košarka predstavlja u svetu.
Velikani i vizionariNebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić, Sonja Mladenović, Ranko Žeravica, Radivoj Korać i Dušan Ivković su nagrađeni za životno delo (svi, nažalost, posthumno). Njihov doprinos utemeljenju i razvoju srpske košarke je nemerljiv. Bata je imao sreću da ih lično sve poznaje. Kakvo bogatstvo:
– Njih osmoro gore na nebu sada drže stručni savet i imaju o čemu da pričaju, pošto su bili vrhunski ljudi, a zatim i košarkaške gromade. Oni su predstavljali okosnicu svega što se dešavalo decenijama unazad. Umom, znanjem i organizacionim sposobnostima napravili su strategiju razvoja. Zahvaljujući njima dosegli smo ove visine. Nesebično su prenosili znanje na sledeća pokoljenja, što je njihov najveći doprinos jer nisu bili sebični. Krasili su ih elokvencija, inteligencija, obrazovanje i neviđena harizma. U košarci sam 70 godina i to što sam ih sve poznavao je neopisiva sreća. Ipak, jedno ime moram posebno da istaknem, a to je Nebojša Popović. On je najznačajnije ime u istoriji naše košarke.
Đorđević naglašava da je neophodno da naš Savez napravi posebno mesto na kojem bi se “sabralo” sve što je postigla naša “kraljica”:
– KSS će morati da otvori muzej, pošto svi uspesi koje smo ostvarili i materijali koje posedujemo treba da budu na jednom mestu, i to mora da bude prikazano na pravi način. Ne samo da bismo dali priznanje genijalcima koji su stvarali košarku u prethodnih 100 godina, nego da to bude putokaz i za buduće generacije.
Kada pitate Batu šta je košarka za njega lično, nemoguće je ne primetiti ogromnu emociju:
– Košarka je za mene, posle porodice, najznačajnija stvar u životu. Od 1954. kada sam došao u Radnički ovaj prelepi sport omogućio mi je fantastičnu egzistenciju. Zahvaljujući Ranku Žeravici školovao sam se za trenera i nastavnika fizičke kulture. Preko 35 godina sam bio profesionalni trener. Obišao sam pola sveta i doživeo mnogo lepih stvari. To je posao sa koferčetom, koje uvek mora da bude spremno, pošto nikad ne znate kuda će put da vas odvede. Mene je vodio u Irak, Dubai, Kuvajt, Francusku, Grčku… Posle svih ovih godina gajim istu ljubav i entuzijazam. Košarka je kompletan moj život, pa se i danas trudim da kroz razne aktivnosti budem prisutan!
Ugašena struka
Magična igra pod obručima je jedan od retkih sportova u kojem imamo sjajan kontinuitet uspeha. Bili smo prvaci sveta pet puta, dali nebrojeno mnogo asova…
– To je upravo zahvaljujući našim velikanima i umnim ljudima koji su bili vizionari. Suština naših uspeha je vezana za razvoj i evoluciju košarke. Stalno se priča o jugoslovenskoj školi, ali ne: u pitanju je doktrina! To je mnogo širi pojam od škole, koja je tek jedan mali segment u odnosu na doktrinu. Mi smo razmišljali kako da pokupimo sva znanja iz Amerike, Rusije i na koji način da ih udenemo u našu viziju, i kako bi trebalo da izgleda prototip domaćeg vrhunskog igrača. Struka je uvek bila na prvom mestu i ona je vukla košarku ka vrhu i stalno razmišljala o tome kako doći do maksimuma. Iako se igra menjala vremenom, mlađi treneri su nekada učili od starijih i svako je dodavao nešto svoje na osnovne postulate koje su uspostavile naše legende. Na taj način košarka se neprestano razvijala.
Naši najtrofejniji stručnjaci sa ponosom su isticali koliko su naučili od starijih i nisu se libili da angažuju savetnike. Željko Obradović je često naglašavao koliko mu je na početku karijere pomogao profesor Aca Nikolić. Mladi stručnjaci se danas retko odlučuju na taj korak, zanemarujući mudrost “sedih glava”.
– Ne znam da li je pitanju sujeta i da li ti mlađi misle da sve znaju, ali više nema te razmene na relaciji mladost – iskustvo. Kod nas u košarkaškoj organizaciji je postojao Stručni savet 50 godina i on je prestao da postoji pre jedne decenije i to je veliki problem. Šta se dešava u poslednje vreme? Funkcioneri i menadžeri su zavladali i mi smo došli u poziciju da struka više nije na prvom mestu. Ne može ni funkcioner ni menadžer da razvije igrača, već samo struka i to mora da se reši. Od Žeravice sam naučio šta znači obilazati Srbiju, šta znače seminari, stažiranje, savetovanje… Nekada se ispred stručnog saveta išlo po malim klubovima u unutrašnjosti da im se pomogne u razvoju. Danas mladi treneri uče na svoj način. Zahvaljujući Stručnom savetu smo 1996. osnovali Višu košarkašku školu pri KSS. I nije samo osnovno školovanje bitno, izgubio se sistem usavršavanja, jer se do kraja karijere mora učiti i napredovati. To više ne postoji. Treneri dobiju neku licencu i misle da je to dovoljno.
Danas postoji internet, ali on ne može da zameni “živu reč”.
– I dan-danas se sećam predavanja Aleksandra Nikolića pre mnogo godina. Bilo je reči o kontranapadu, a ja pamtim o čemu je govorio kao da je bilo juče, i sećam se koliko mi je značilo to predavanje u mom usavršavanju i karijeri. Kombinacije i akcije vi zaista možete da vidite na internetu, ali suštinske stvari, detalje i demonstracije ne možete da naučite bez pravog sistema.
Greška sa Topićem
U Batino vreme treneri bili stvaraoci, danas se “kupuju” gotovi igrači:
– Evroliga diktira kako i na koji način se radi. Nekada smo osvajali klupske evropske trofeje samo sa domaćim košarkašima, a sada smo ušli u trku sa najbogatijima. Zvezda i Partizan imaju ogromne budžete, a deo toga novca, da li pet ili 10 odsto bi morao da se odvoji za razvoj mladih i da se ponovo vrati mogućnost da momci sa 16-17 godina uđu u prve timove i budu okosnica.
Posebno naglašava jedno ime…
– Nikola Topić je otišao u Megu, a on je morao da bude košarkaš koji u Crvenoj zvezdi ima 20 minuta i to u prvoj postavi. U neko prošlo vreme bi sigurno imao, kod svih trenera o kojima smo pričali. Kroz Evroligu bi stasavao i veoma brzo bio nosilac Zvezdine igre. Na toj poziciji se retko rađaju takvi talenti – kategoričan je Đorđević.
Titula sa Zvezdom
Crvena zvezda je poslednju titulu šampiona SFRJ osvojila 1972, a na klupi je sedeo – Bata! Sa setom se seća tog vremena i velikana koje je vodio: Cvetković, Slavnić, Simonović, Vučinić, Kapičić…), a posebno je neobična priča kako se uopšte obreo na klupi crveno-belih:
– Pre Zvezde jedino trenersko iskustvo imao sam u Mariboru 1966, posle toga sam otišao u osnovnu školu “Marko Orešković” na Novom Beogradu, gde sam radio kao profesor fizičkog vaspitanja do 1971. Onda je zazvonio telefon i usledio poziv crveno-belih. Ogromnu zahvalnost dugujem Saši Gecu, tadašnjem predsedniku Zvezde, jer mi je dao šansu da uđem u sjajan tim koji je oformio prethodni trener Đorđe Andrijašević. Prepoznato je da sam veliki radnik. Brzo sam shvatio na koji način treba da se pozicioniram u odnosu na igrače. Sećam se da je Cvetković posle prvog treninga pitao “Ko je ovaj ludak”, a to je bilo zato što sam insistirao na jakim treninzima. Znao sam da samo izuzetna fizička spremnost može da unapredi ekipu i podigne ga na viši nivo, i tako je i bilo. Ipak, pre svega treba naglasiti da je to bila selekcija fenomenalnih košarkaša, ali i ljudi. Imali smo fantastičnu spregu asova i mladih “lavova” koji su donosili svežu krv i na taj način smo stigli do trona. Međutim, nesrećno smo poraženi u finalu Kupa kupova od Simentala u Solunu.
Učio od majstora zanata
Niko se nije naučen rodio, a Đorđević sa posebnim pijetetom govori o svojim učiteljima:
– Imao sam sreću da sam u Radničkom učio od fantastičnih ljudi kao što su Bora Cenić, koji je bio jedan od najboljih trenera u radu sa mladima, zatim Vladana Markovića, a posebno bih naglasio izuzetnog stvaraoca Ranka Žeravicu. Oni nisu pravili samo igrače, već i prave ličnosti. Moj boravak u Radničkom od 1954. do 1964. je bio neka vrsta porodičnog okupljanja. Mi smo živeli po ceo dan na tim terenima, i tu nam je bilo sve.
Arapsko iskustvo
Posle domaćih uspeha, Bata je bio na misiji u arapskom svetu. Rado se seća tog iskustva:
– Bio sam najpre selektor Iraka, tamo sam stigao 1982, dok je još besneo rat sa Iranom. Tada sam sa Irakom postavio i svetski rekord. Na Azijskim igrama u Nju Delhiju prvi rival je bio Jemen. Ušli smo Ginisa, dobili smo 251:33. Sećam se i dan-danas, igrali smo presing po celom terenu jer smo bili spremni, pa rival nikako nije mogao da zadrži loptu u posedu.
Formula zdravlja
Bata je neverovatno vitalan za svoje godine (85). Ne samo da je zdrav, nego je izuzetno komunikativan, a misao mu je jasna i “ne luta”. Ima recept za sve zainteresovane:
– Družim se sa mlađima od sebe, važno je raditi dok god možeš i dok god te mozak i telo služe. Pre pet godina sam osnovao udruženje Živeti zdravije koje se bavi opismenjavanjem ove nacije, koja u fizičkoj aktivnosti učestvuje samo sa pet odsto. A to je najznačajniji element zdravlja. To je i lek za 21. vek. I danas vežbam nekoliko časova u teretani i još bar sat sam u kretanju po šumi, parku… To je najjeftiniji lek, a ne upražnjava ga niko. Danas su deca uz telefon, a što je najgore imamo 350.000 zavisnika, i to – od droge, kocke, telefona… Mi svim silama moramo da se borimo da decu po školama, a i mlađe, vratimo ka sportu i fizičkoj aktivnosti. Premalo je časova fizičkog u školi. Osim toga, bitni su pravilna ishrana i duhovniji život, to sve čini zdravlje.
Sale nacionale
Osim po fantastičnoj ličnoj biografiji, Đorđević je i jedan od najpoznatijih očeva u Srbiji. Kažu da je najveći roditeljski san da deca nadmaše roditelje, a Bati se to i ostvarilo, pošto je Sale nacionale postigao ogromne uspehe kao igrač i trener, pronoseći slavu naše košarke po celom svetu:
– Moram da kažem da je moja supruga, koja je bila profesor fizičkog, više uticala na sinove da završe školu, da se bave sportom, jer sam ja u tom vreme bio u inostranstvu. To je dobar primer gde je žena na čelu porodice i stub i ona je najzaslužnija jer sam ja jurio trbuhom za kruhom. Saša je zahvaljujući mom poslu od malih nogu bio u košarci, išao na utakmice, počeo da navija za Partizan…
Nejasno je zašto za Partizan, Bata je bio u Zvezdi.
– Dete sam Radničkog, ali navijam i za Partizan i volim sve klubove u Srbiji.
Logično, košarka je stalna tema kod Đorđevića.
– Miran sam kada gledam njegove utakmice. Trudim se da pratim sa stručne strane to što on radi, ne kroz odnos otac – sin. Često mu pošaljem poruku, ali nikada se ne petljam u njegov posao. Saša je postao vrhunski trener i prvi je uveo novi metod treniranja – u sali sa loptom radi kondiciju, niko pre njega to tako nije radio. Kapa dole za to. Celog života je na zemlji i to je naša porodična osobina – ponosno će Bata.
Super koš
Osim kao trener i nastavnik, Đorđević se oprobao i u medijskim vodama:
– Vratio sam se 1993. iz Francuske, gde sam radio u mlađim kategorijama Limoža i penzionisao se kao trener. Bio sam u kontaktu sa novinarima Bojanom Milovanovićem i Vladom Stankovićem, koji su u to vreme vodili list “Koš”. Kako su oni prestali da rade, ja sam napravio “Super koš” sa Zoranom Šećerovim na čelu. Izašlo je 15-ak brojeva, međutim inflacija nas je uništila i tu sam imao veliki finansijski gubitak, ali uopšte mi nije žao, pošto smo pravili fantastičan list. Insistirao sam da se piše samo pozitivno, bez afera i slučajeva, to me nije zanimalo. I to je cela moja životna filozofija – uvek sam razmišljao pozitivno. Tako i danas živim.
