Plovi barka, a u barci srpski dijasporci i dok ljuljuška reka Sena muzikom se izdigli do matice, verovatno i do Svetog Save. Tako naši Parižani na 17. balu slave svetitelja, a uz njih i gosti izmešani po raznim osnovama: godinama, poreklu, religiji, pesmi, plesu, pa je na meniju zbivanja bilo poslastica za svakoga.
Noć Svetosavlja. Bez predaha, veselili se od 20 do sat iza ponoći, a svakom od izvođača pripao je po blok da osvoji publiku ako može. Naravno, mogli su svi, maksimalno i na bise, mogli i do zore da nije propisanih francuskih pravila.
Brod Batomuš je zujalica između obala Sene, turistička nezaobilazna atrakcija koja jedino tokom naših balova izneveri svoju namenu, pa se ne osmatra Pariz, već uz društvo i pun tanjir, pevaš, igraš, nazdravljaš.
Ovaj put se na brod smestilo 270 slavljenika (više žena nego muškaraca) i 30 učesnika. Mesta nema ni igla da padne. Dame se doterale, bal je, ni džentlmeni ne zaostaju. Stolovi su okrugli, posluga ih bogati punim tanjirima i čašama. Nema govora, jedino je otac Željko (Crkva Sveta Petka, Bondi), odeven u crnu mantiju, podelio blagoslove, na šta su tri para folkloraša KUD Mladosti odigrala Kraljevo kolo kojim po tradiciji, od 19. veka počinje svaki srpski bal.
Diplomatski kor na čelu sa ambasadorkom Natašom Marić, ministar bez portfelja Đorđe Milićević i njegov savetnik Zoran Anđelković, ambasadorka BiH Bojana Kondić Panić, sa odličjem na prsima Bečlija Zoran Kalabić, nezamenjivi Mićo Aleksić i njegova Rada, naši pisci iz Nemačke, biznismeni i poetese iz Švajcarske i Srbije, predstavnici udruženja i klubova, učiteljice, gosti utkani u francusko-srpsko prijateljstvo, a i bivše Jugoslavije. Lista duga i poimenično, od prvog do poslednjeg, savršeno dobronamerna. Neka nama mira!
A barka plovi. Blešte svetla Pariza, odsjaj je u vodi.
– Oduševio me prolazak ispod mostova. Pariz iz jedne druge perspektive. Prvi put doživljavam Svetosavski bal na Seni. Interesantno. Francusko-srpski ambijent. Nesvakidašnji. A, francusko vino! Daj, Bože, da je svakidašnje! – ocena je Zlate Ikadinovich, književnice iz Frankfurta.
Balski orkestar je pod upravom prof. Petra Gojkovića, sviraju evergrin melodije koje su odavno svima smeštene u memoriju. Sledi blok Makedonca Danija (Danijel Trenčovski), lepa momčina, lepe mu pesme, zabavna muzika bivše Jugoslavije. Zaorio se i glas Božice Nedeljković iz Švajcarske i njene pesme na vlaškom, među prisutnim zatitrao i taj nerv.
Šansonjer Loran Prokopić je topli bariton, naš je čovek, Novosađanin, sa radnim stažom u Parizu, peva na francuskom, na Monmartru, u jednom od najstarijih pariskih kabarea. S gitarom ili uz orkestar, Loran navlači osmehe na lica, uvuče se pod kožu, dirne u srce.
Na brodu Batomuš je i mladi harmonikaš-genijalac, višestruko nagrađivani Banjalučanin Radovan Ivanković, izveo je svoj briljantni program, istina, neki se ukočili, mislili da će ih razvučenom harmonikom uvesti u Moravac, a on se dao na klasičnu muziku.
Svirala je i mlađana saksofonistkinja Maja Petrović u duetu sa frulašem Bogdanom Stepanovićem, prošetali srpskim melosom potvrđujući da su naše gore list.
Udruženo se, pevalo, cupkalo, za šira razmahivanja je bilo premalo mesta, ali su se zato, po ritmu, ruke izdizale uvis, pogotovo kad je u svoj repertoar uskočio Miroslav Ilić. Pevač. Slavuj. Šarmer. Sve to ujedno, a tek koliko ga žene vole! Dok on plete svoje pesme, one oko njega igraju. Može slika? Može! Pa, još, i još, istrošile se baterije u svim damskim telefonima.
Tako proteče svetosavska radost. Daleko od matice i srcu blizu.
Slavilo se četiri dana
U finišu obeležavanja Svetosavskih dana, prof. Petar Gojković, pokretač manifestacije, organizator i njen reditelj ovako je zaključio:
– Srećan sam. Tokom četiri dana okupili smo 1.300 svetosavskih slavljenika i svi ostajemo u kontaktu. Napravili smo nešto novo, umrežili dijasporu celog sveta. Podržala nas je francuska elita, predsednici opština, udruženja… Na balu i u rezidenciji tokom Svetosavske akademije, 80 odsto ljudi je bilo mešanog verskog opredeljenja, iako je povod bio naša pravoslavna slava. I kako se sada osećam? Slatki umor, eto!
Poljubac posle 41 godine
Priđem Miroslavu Iliću i kažem mu da imam fotografiju od pre 41 godinu. Nas dvoje, sela sam mu u krilo. I, onda počeh da tražim fotografiju, usijao mi se telefon, ali ne nađoh. Veruje mi Ilić, pa mi se, eto, sada, zahvali poljupcem – priča Letica Živković.
Do nje stoje Katarina Mijić i Dobrica Filipovih koja se osvedočila se u celu priča. Dobrica je potom okupljenima prokomentarisala:
– Letica je mnogo strpljiva, čekala je 41 godinu da je Miroslav poljubi.
Pesma za ambasadorke
Miroslav Ilić se u ovoj noći pretvorio u “magazin želja”, neko pesmu zaželi – on zavergla. Veoma galantno ponudio je i dvema ambasadorkama da ispuni njihove želju, one poželele, a on “po diplomatskim notama” i otpevao.
