Tadašnja opozicija se prosto otimala o njega. Održavan je miting na kome je Aleksandar Karađorđević govorio. Vuk Drašković, čovek bez svojstava, oduvek najslabija i najtanja karika u lancu opozicije, bio je glavni promoter monarhizma uz neovlašćeno preuzeti ravnogorski pedigre.
Za kompromitaciju monarhističkog uređenja nije se mogla naći pogodnija ličnost i stranka. Da se monarhizam kompromituje nije se morao truditi nijedan republikanac. Vajni monarhisti su to temeljno učinili.
Pokazalo se da je dobar deo vođa opozicije u stvari sebe video kao kralja. Deo lidera opozicije čeznuo je da postane Sloba mesto Slobe, a drugi da postane kralj umesto kralja. Da budu ono što su, bilo im je malo. Da se popnu na vlast, bila im je potrebna priča o povratku kralja. U tu svrhu je počela zloupotreba projekta uspostavljanja ustavne monarhije.
Pokazalo se da to nije padalo na pamet ni tada najgorljivijim monarhistima. Ukoliko je ko i pominjao monarhiju, to je rađeno samo izbornim kampanjama i odmah nakon prebrojavanja glasova o tome je nastajao muk.
Samo naizgled je paradoksalno da je najkonkretnije poteze u uvažavanju i vraćanju imovine (Belog dvora) Aleksandru Karađorđeviću učinila jugoslovenska vlada nekadašnjeg člana Saveza komunista, Crnogorca Zorana Žižića.
Pokazalo se još nešto. Srbi su u svojim projekcijama o tome kako treba da izgleda kralj polazili od toga kako su izgledali i šta su činili njegovi preci, pa su tako kralja želeli da vide kao neki spoj i idealni sklad vrednosti i svojstava koje su krasile Karađorđa, kralja Petra i Aleksandra Karađorđevića.
Današnji Aleksandar im se ni po čemu nije uklapao u tu sliku. Srbi su smetnuli s uma da se kralj ne bira nego rađa i postaje kralj činom rođenja pa kakve kod osobine posedovao. Čekao se nekakav princ iz bajke a pojavio se konkretan čovek koji im se što zbog neznanja srpskog jezika, što zbog drugih stvari nije dopadao. Nije im se nikako uklapao u idealizovanu sliku koju su oni, učeći istoriju i slušajući predanja o srpskim kraljevima, imali.
Vlast 90-ih a i dobar deo opozicije su zbog zloupotrebe monarhizma od strane dve-tri strančice i Vuka Draškovića očvrsle i nepokolebljivo deklarisale svoje republikanske principe. Crkva se pokazala po ko zna koji put nesposobna da na polju uspostavljanja ustavne monarhije bilo šta učini.
Baš kao danas kada nam otimaju Kosovo i kada sadašnje vlasti ruše Republiku Srpsku, a Crkva ni reč da prozbori i slepo i rečima i delom podržava aktuelnu kapitulantsku srpsku politiku i u tu svrhu svrgava i proteruje čak i svoje episkope poput vladike Artemija.
Neko bi mogao zaključiti da je nekakav srpski republikanizam i privrženost Ustavu nešto što je razlog nerazmatranja predloga o uvođenju ustavne monarhije. Pogrešio bi. Srpski narod mirno posmatra kako se vlast u Srbiji uzurpatorski ponaša. Krše sve svi veliki principi demokatije i sam Ustav Srbije.
Parlament ni o jednom važnom pitanju ne raspravlja. Uništen je i privid nezavisnog sudstva. Predsednik države i njegova vlada se ponašaju kao da su samovoljni monarsi za koje ne važe nikakva ustavna ograničenja i parlamentarna kontrola pa se i na taj način kompromituje moguće monarhističko uređenje.
Srbe u ovom trenutku odlikuje odsustvo vere u bilo koje načelo uređenja države. Ovo je vreme velike smutnje. U tom vremenu Srbi pokazuju izvesno poštovanje ili tačnije učtivost prema princu Aleksandru Karađorđeviću. I to je sve što se u ovom trenutku od srpskog naroda može očekivati.
Nastupilo je kalendarsko vreme u kome se ništa veliko i važno ne može očekivati. Sem kapitulacije na svim poljima. Tranziciono razaranje će se nastaviti možda i cele naredne decenije. Zaludni su stoga bilo kakvi pokušaji izjašnjavanja naroda u korist ustavne monarhije.
Zvanična Srbija će u narednom periodu protivustavno pristupiti pregovorima i Kosovu i Metohiji i regionalnim ugovaranjima na štetu srpskog naroda. Vodiće politiku svršenog čina bez ikakvog polaganja računa narodu. Tako će menjati i Ustav da bi ga naknadno usaglasila sa svojom protivustavnom politikom. Možda tek tada dođe neko i do svesti da razmotri pitanje ustavne monarhije.
Srbija je još teritorijalno prevelika da bi se vratila na Karađorđa i kralja Petra Karađorđevića. Ona se mora još smanjiti da bi se ukazala prilika za njeno novo buđenje.
Ovako posrnuloj Srbiji ne pomaže ni republika ni monarhija. Ona tavori u potpunom odsustvu načela ili bilo kakvog ozbiljnog pregnuća. Sve njene najveća stranke i njihovi lideri su u gotovo idealnom skladu.
Bez principa, znanja, odgovornosti i morala. Ali, neka ostane zabeleženo da prema princu i prestolonasledniku Aleksandru mnogo više uviđavnosti i poštovanja pokazaše i pokazuju republikanci nego "monarhisti". Čak više i od vladika Srpske pravoslavne crkve.
