Jedan krater na tamnoj strani Meseca, prečnika 91 kilometar, nosi ime Nikolaja (Nikole) Kibalčića (1853-1881), Rusa, srpsko-ukrajinskog porekla. Ima u tome neke simbolike jer su se u njemu sreli naučnik i terorista. Svoje jedino naučno delo koje mu je i donelo slavu pionira raketne tehnologije i istraživanja svemira, Kibalčić je napisao u tamnici za 17 dana, dok je čekao na izvršenje smrtne kazne zbog umešanosti u atentat na cara Aleksandra II Romanova. Pošto je pogubljen, njegov spis je više od 30 godina držan u tajnosti i obelodanjen tek kad su na vlast došli boljševici.
Hajdučki geni
Nikolaj Ivanovič Kibalčić rođen je 19. oktobra 1853. u gradu Koropi, Černigovska oblast, u današnjoj Ukrajini (tada Rusiji). Otac mu je bio pravoslavni sveštenik, a majka štićenica ugledne porodice Siljčevski. Nikolaj je bio najmlađe od njihovo šestoro preživele dece. Po muškoj liniji, imao je srpske korene. Bio je potomak popa Grigorija Kibalčića, koji je u Srbiji organizovao hajduke i tako navukao na sebe bes Turaka. Pošto se neko vreme krio po zabitima, pop Grigorije je početkom 18. veka sa suprugom i sinom prebegao u Rusiju i naselio se u Černigovskoj oblasti. Čak pet narednih generacija Kibalčića bili su sveštenici. No, bez obzira na to, izgleda da je u Nikolaju nadvladao hajdučki gen. Neki članovi porodice Kibalčić su odlazili u Srbiju da se bore u Srpsko-turskim ratovima, uključujući i njegovog brata Stepana.
Nikola je bio odličan učenik i student. U gimnaziji je bio najbolji đak i već tada govorio engleski, nemački i francuski jezik. Jednako dobro išle su mu matematika i prirodne nauke. Ali, tu se sreo i sa zabranjenom literaturom, između ostalog i delima radikalnih levičarskih pisaca koja su na njega ostavila snažan utisak.
Osetljiv na nepravdu
– Od malena je bio izuzetno osetljiv na nepravdu. Jednom prilikom, kao gimnazijalac, ošamario je policajca koji je na ulici tukao starog seljaka. Želeo je da posveti život službi običnom narodu. Zato je posle gimnazije upisao Fakultet železničkog saobraćaja u Sankt Peterburgu, koji je pohađao od 1871. do 1873, a onda je prešao na Medicinsko-hiruršku akademiju od 1873. do 1875, verujući da će više pomoći sirotinji kao lekar – kaže Milan Jeličić, sekretar Astronomskog društva “Ruđer Bošković”.
On dodaje da je Kibalčić verovatno još tokom studija na Fakultetu železničkog saobraćaja eksperimentisao sa sporogorećim eksplozivom. Međutim, Nikolini snovi o humanom pozivu raspršeni su oktobra 1875, kada je uhapšen zbog posedovanja i deljenja revolucionarne literature (jednom seljaku pozajmio na čitanje zabranjenu priču). Za to delo osuđen je na zatvorsku kaznu u trajanju od dva meseca, ali tek pošto je u ćeliji proveo tri godine čekajući optužnicu! Iz zatvora je izašao kao okoreli revolucionar i ubrzo se učlanio u terorističku organizaciju Narodna volja. Bila je to prva organizovana teroristička grupa na prostoru carske Rusije, jedna od prvih u svetu čiji su se članovi izjašnjavali kao teroristi.
Zadužen za izradu bombi
– Program Narodne volje bio je mešavina demokratskih i socijalističkih reformi, ali uskoro je jedini cilj narodnovoljaca postao ubistvo cara koji je, po njima, kočio reforme. Kibalčić je imenovan za glavnog tehničara grupe i zadužen za izradu bombi. Posle nekoliko neuspešnih napada na cara, narodnovoljci su saznali da Aleksandar II svake nedelje sa pratnjom prolazi petrogradskom ulicom Malaja Sadovaja, pored kanala. Odlučili su da tu napadnu. Atentat je izvršen 1. marta 1881. i u njemu su učestvovala trojica bombaša. U prvom udaru, stradalo je nekoliko kozaka iz pratnje, ali car je ostao nepovređen. Međutim, kada je izašao iz blindirane kočije da pomogne ranjenima, raznela ga je bomba Poljaka Ignaca Hrinjevickog, koji je i sam stradao u eksploziji – priča Jeličić i napominje da je sedam, osam narodnovoljaca umešanih u atentat, uključujući i Kibalčića, uhapšeno za manje od mesec dana.
Suđenje je počelo 25. marta i pratila ga je sva evropska štampa. Carski islednici nesumnjivo su bili iskusni ljudi, ali je čak i za njih Kibalčić bio voćka čudnovata. Od čoveka kome je pretila smrtna kazna, očekivali su, verovatno, sve drugo, osim da “lomi mozak” oko neke letelice.
“Zatureno” pismo
– Kibalčić je u samici razradio ideju reaktivnog letećeg aparata koji je pokretao barutni motor čijim se pomeranjem upravljalo letelicom. Do sličnog otkrića u vezi raketnog motora, nešto ranije, došao je i jedan Poljak, ali to ne umanjuje Kibalčićev značaj, jer oni nisu znali jedan za drugog. Nikolaj je svoj spis predao nadležnima sa molbom da se prosledi Ruskoj akademiji nauka, kako bi naučnici ocenili njegov rad. Ali, u ministarstvu unutrašnjih poslova nisu mu izašli u susret, smatrajući da bi to dodatno zakomplikovalo suđenje. Tako su Kibalčić i njegovi drugovi obešeni 3. aprila 1881. na Trgu Semenovski, koji je tog dana obezbeđivalo oko 12.000 policajaca, kozaka i čuvara. Otišli su u smrt tiho i dostojanstveno – kaže naš sagovornik.
Nekoliko dana pre pogubljenja, 31. marta, Nikolaj je poslao poslednje pismo ministru unutrašnjih poslova. Raspitivao se za odgovor ekspertske komisije, nadajući se da će mu u slučaju pozitivne ocene kazna biti odložena dok ne završi projekat i molio za dozvolu da svoju ideju izloži bar pred državnom komisijom. Nije mu odgovoreno. Između ostalog je zapisao i sledeće: “Dok u zatvoru, nekoliko dana pred svoju smrt, pišem ovaj projekat, verujem u realnost moje ideje i ta vera me održava, s obzirom na to da se nalazim u veoma teškom stanju. Ako se moja ideja ispostavi kao ispravna i realna biću zadovoljan činjenicom da sam napravio veliku uslugu za moju rodnu zemlju i za celo čovečanstvo.”
U prašini 30 godina
U trenutku smrti imao je 27 godina. Posle njegovog pogubljenja, dolazi do progona porodice Kibalčić od strane ruskih vlasti, tako da neki emigriraju u Srbiju i Bugarsku.
Posle Kibalčićeve smrti, njegov projekat je zapečaćen i sklonjen u policijsku arhivu. Tu će narednih 30 godina skupljati prašinu, sve do dolaska boljševika na vlast. Tek 1918. njegovi nacrti letelice sa ljudskom posadom su objavljeni u magazinu “Bilo je”, što je dalo osnov za dalja istraživanja. Na značaj Kibalčićeve teorije i projekta ukazivao je i Konstantin Eduardovič Ciolkovski, teoretičar moderne kosmonautike.
Ulice, trgovi, filmovi
Vremenom je u Sovjetskom Savezu oko imena i dela mladog revolucionara stvoren svojevrsni kult, koji je svesrdno podržavala država – nekoliko škola, ulica i trgova u Rusiji i Ukrajini nazvani su po Kibalčiću, njegova rodna kuća u Koropu je pretvorena u spomen-muzej. Štampane su poštanske marke i dopisnice sa njegovim likom, a njegova teorija je pominjana i u mnogim sovjetskim naučno-fantastičnim delima. U sovjetskoj literaturi je prikazivan kao “naučnik-revolucionar” i pominjan je u govorima Nikite Hruščova tokom svemirske trke između SAD i SSSR. Po Kibalčiću je u Sovjetskom Savezu takođe stvoren lik dečaka junaka u dečjim romanima, crtanim i igranim filmovima.
Krater na Mesecu
Udarni krater Kibalčić, prečnika 91,7 kilometara i dubine 2.883 metra, nalazi se na ekvatorijalnoj oblasti udaljene strane Meseca. Nazvan je u čast ruskog revolucionara, narodnovoljca i pionira raketne tehnologije 1966. godine. Istraživanje udaljene strane Meseca je započeto misijom sovjetske sonde Luna 3, koja je 1959. fotografisala stranu Meseca koja nije vidljiva sa Zemlje. Preletom sonde Zond 3, 1965. godine izvršeno je i mapiranje Mesečeve površine, uključujući i krater Kibalčić, koji se ponovo primećuje i na snimcima sonde Zond 6.
Car reformator
Aleksandar II Romanov je upamćen kao veliki reformator koji je, između ostalog, oslobodio seljake kmetstva, zbog čega je dobio naziv Aleksandar Oslobodilac, a bio je zaslužan i za prvi Ustav Rusije. Za vreme njegove vladavine nezavisnost su stekle Srbija, Crna Gora i Rumunija. Posle pobede nad Turcima u Bugarskoj, prozvan je Oslobodiocem balkanskih naroda. U bugarskoj prestonici Sofiji nalazi se spomenik Caru Oslobodiocu Aleksandru II, u Bulevaru Cara Oslobodioca, okrenut prema Narodnoj skupštini Bugarske. Otkriven je 1907. godine.
Spas na krvi
Početkom 20. veka, na mestu pogibije cara Aleksandra II, sagrađen je Hram Hristovog vaskrsenja, poznat kao Spas na krvi, jedna od glavnih turističkih atrakcija u Sankt Peterburgu. Istaknuto mesto u hramu zauzima šator dragulja – na četiri stuba od jaspisa podignut je baldahin od gorskog kristala, sa krstom na vrhu – unutar koga se nalazi komad kaldrme sa mesta atentata, isprskan carskom krvlju. Ova crkva je spolja i iznutra ukrašena mozaicima, ukupne površine 7.500 kvadratnih metara, na kojima su radili najpoznatiji ruski majstori tog vremena. To je, inače, jedan od najvećih mozaičkih kompleksa na svetu.
Drugi 1. mart
Član terorističke organizacije koja je proistekla iz Narodne volje bio je i Aleksandar Uljanov, stariji Lenjinov brat. Inspirisan atentatom na Aleksandra II Romanova, Uljanov je sa nekoliko drugova organizovao atentat na Aleksandra III, sina Aleksandra II. Napad je planiran za 1. mart 1887, na šestogodišnjicu ubistva Aleksandra II i u njemu je trebalo da učestvuju takođe trojica bombaša, uključujući i Uljanova. Međutim, policija je pohapsila revolucionare pre nego što su uspeli da plan sprovedu u delo, a Uljanov je posle suđenja pogubljen.
Bila bi šteta da nešto važno na ovom svetu prođe bez nas!
Veoma interesantna priča.Uživao sam čitajući je.Što više ovakvih priča.