Godinama sam bio obožavalac Amerike i za sve te godine nikada nisam posumnjao da sam na pravoj strani morala, pravde i politike.
Ali, evo, umesto tog obožavanja, završio sam sada u uverenju – strašno me boli da to kažem – kako američke vrednosti u koje sam tako fanatično verovao nisu više civilizacijske vrednosti.
Ne, nije ovo moja ispovest – od vijetnamskog i hladnog rata Amerika mi nije uzor za ugledanje – ovo je preko cele stranice londonskog visokotiražnog "Dejli mejla" naspisao (11. marta) Piter Oborn, jedan iz plejade vodećih britanskih kolumnista. Teško je razočaran: Irak, Avganistan, Abu Grajb, Bagram, Gvantanamo, tajni zatvori CIA po svetu…
I kada za američko ponašanje upotrebljava još i termin "varvarsko", to je onda očaj čoveka koji je izgubio i svog boga i svoju crkvu: "Došlo je vreme da Britanija zauzme odstojanje od prekomorskog rođaka i odnos sa SAD postavi na svežije osnove… Suviše dugo su naši političari, a Toni Bler je najtužniji primer, padali ničice pred američkim predsednicima i njihovom politikom".
U ovom gubljenju iluzija Oborn nije sam na Ostrvu. I zato je primer za citiranje. Amerika koja ni u očima prekomorskog rođaka nije više zvezda Severnjača, galopirajuće gubi mistiku onoga što Oborn naziva "popularnim mitom" o njenoj samoproklamovanoj etičkoj superiornosti.
Živimo, dakle, u vreme kraja jedne velike iluzije. I zato je – primera radi – ovaj upravo objavljeni redovni godišnji izveštaj Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u svetu, groteska i cinizam do bola, ravan licemerju zločinca koji u crnom fraku i halb-cilindru skrušeno ide u pogrebnoj povorci svoje žrtve.
Uredu, niko Americi Gvantanama i "varvarstva" o kome govori Oborn, ne može sprečiti zabludu da je i dalje uzvišeni etički kriterijum Vasione. I druge imperije su pre nje bolovale od arogantne samozaljubljenosti i megamanije. Ali, pogledajte kako su pojedine vlade i države reagovale na ovu "apostolsku" poslanicu "strašnog" Stejt departmenta.
U Beogradu su se vladina RTS, prateće medijske kamarile i predvodnici Evroatlantijanaca upiškili od straha što su nas velmože kritikovale zbog sudova i korupcije, a još jednom pišnuli od radosti što smo se, u dotičnom izveštaju, malo popravili na planu ljudskih i manjinskih prava.
U Moskvi, pak, Ministarstvo inostranih poslova je odmah poteglo zvanično zaglavlje, presavilo tabak i lepo napisalo Stejt departmentu da gleda svoja posla, da pomete ispred Gvantanama, umesto da zabada nos gde mu nije mesto – u stanje ljudskih prava po Rusiji i po svetu. I samo što na kraju saopštenja nije još stajalo "Iš, ne praši"!
Jeste, reći ćete, Rusiji se to može. Ali, gle, Izraela koji – apropo – ima milion stanovnika manje nego Srbija kako opaljuje debeli šamar Džozefu Bajdenu i, na kritiku čuvenog pseudohumaniste, gospođe Hilari koja grdi Jevreje zbog naselja na palestinskim posedima, objavljuje – kao da gospođa nije ništa rekla – da će početi izgradnju novih 160.000 domova u istočnom, arapskom delu, Jerusalima. I to sve usred posete američkog potpredsednika Jerusalimu.
Nije, dakle, u pitanju koliko imaš tenkova nego koliko malo imaš nacionalnog dostojanstva; u ovom konkretnom slučaju još i koliko nemaš pojma da više i ne moraš da se savijaš do zemlje, da je dojučerašnji strašni lav već dobrano oboleo i obnemoćao. Pa ako te je još strah da ga malo povučeš za rep radi vlastitog dostojanstva i interesa, prestani bar da ga strahopoštuješ kao primitivac vatru, munju i grom.
