Mlada žena nosi dete od policijskog punkta prema manastiru. Pada mu glava, spava, rano je i hladno jutro. Pre toga je, zajedno sa suprugom, prošla kroz selo Lauša, gde su, duže od kilometra, na svakih pedeset metara, naizmenično postavljene zastave OVK i crno-crvene zastave Republike Albanije. Zašto se ova žena odlučila na rizik, kakvi su njeni motivi i hrabrost, šta je to privlači ovom izolovanom getu, smeštenom u srcu jednog velikog sukoba?
Ne može da se uđe u prepuni hram. Praznik je Svetog Joanikija Devičkog, isposnika i pustinjaka, koji je pobegao u ova pusta brda da se skloni od sveta i ljudi. Njegov Manastir Devič je i danas pustinja i jedno od najusamljenijih mesta Srpske pravoslavne crkve. Krvavi višedecenijski sukobi u Drenici ostavili su čitav ovaj kraj bez ijednog jedinog srpskog stanovnika. Ostao je samo Devič i njegovo sestrinstvo. Teško poharan 1999, a uništen do temelja u pogromu 17. marta 2004. Ništa sem sagorelih zidova, groba svetitelja i kamenja nije ostalo, a juče je u obnovljenoj svetinji ovde bio najveći skup otkako pamte oni koji dolaze.
„Igumanija Anastasija je u manastir došla sa dvanaest godina, a kaže mi da nikada ovoliko ljudi nije bilo”, govori sveštenik Radivoje Panić. Njegove veze sa Devičom su neraskidive: dolazio mu je i kada ga je zaustavljala OVK, spasavao ga i tražio strane vojske da ga čuvaju, stizao da služi u njemu: „Nemojte da mi se izgubite”, opominje stariju gospođu koja je organizovano, sa grupom, doputovala iz Beograda. Sve što su sirotinjske ruke vekovima ovde pravile i pridizale, a zlo rušilo, prepuno je ljudi – većinom mladih. Rodom iz Drenice, otac Ilija Šmigić je organski deo ove pustinje: sed i nasmejan kao dečak, čovek koga je podigla ova sirotinja izgleda kao da je u roditeljskom domu. Sirotinja je ključna reč koja stoji iznad ove svetinje od trenutka kada se Sveti Joanikije Devički odlučio da živi u šupljoj bukvi i da se moli za ceo svet, da leči bolesnike i da mu dolaze, tražeći utehu i sreću. Na pedeset kilometara nalaze se sjajni Visoki Dečani i Pećka patrijaršija, sedište srpske crkve, ali se lokalni seljaci u Metohiji i Drenici zaklinju samo u Devič. Ovaj svetitelj je njihov brzi pomoćnik, on liči na njih, njegova mala sirotinjska crkvica vekovima liči na njihove sirotinjske kolibe i kućice, on je deo njih – na njegov praznik se ne radi.
„Ja sam volela mati Paraskevu i imam mnogo fotografija sa njom”, kaže jedna starija gospođa, doterana kao za bal. Igumanija Paraskeva je podelila svaku muku ove svetinje, svaki bol okolnog srpskog stanovništva, a iza nje su ostala dramatična pisma o napadima, paljevinama, pritiscima i progonima u doba komunističkih vlasti. Ništa nije prekinulo veze Deviča i naroda. U pogromu 17. marta 2004. polomljen je njen grob i zdrobljeni krstovi na celom monaškom groblju u okviru manastirskih zidina. Profesorka Mitra Reljić, koja dvadeset pet godina proučava skrnavljenja groblja, traži stare spomenike oko manastirskog kompleksa, a juče je na kraju Devičkog imanja, ograđenog bodljikavom žicom, pronašla polomljeni krst i jedino se na njemu, među desetinama uništenih spomenika moglo pročitati: „Ovde počiva Nedeljković Stanoje, umro 2. VII 1957. god. u svojoj 105. godini života. Spomen mu podiže sin Jordan”.
Svetu liturgiju juče su služili su mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, mitropolit raško-prizrenski Teodosije, mitropolit mileševski Atanasije i izaslanik patrijarha Porfirija, episkop novobrdski Ilarion. „Sva sila Božja i naše spasenje došlo je sa krsta, zato naše Kosovo i Metohija, raspeto, jeste naše spasenje. To treba da znamo – a znamo čim dolazimo u ovolikom broju u naše svetinje. To najbolje pokazuje čije su one i kome pripadaju”, rekao je mitropolit Teodosije. „Došli smo da se molimo za ceo rod naš hrišćanski, ljudski, za svu decu Božju svih vremena i prostora, da se zacari mir i da dobrota nadjača ono što joj je suprotno”, rekao je u besedi mitropolit mileševski Atanasije, dodavši da se na ovom mestu pojavio originalni čovek po Božjem promislu i za svako vreme.
„Svetac nas obnavlja Božjom milošću sa neba i osnažuje nas i prosvetljuje nas blagodaću Božijom”, rekao je mitropolit Joanikije i dodao: „Sveti kralj Stefan Dečanski, Sveti Joanikije Devički, Lazar Kosovski, sveti patrijarsi i arhiepiskopi pećki, oni čuvaju ne samo Kosovo i Metohiju nego čuvaju dušu srpskom narodu i objedinjuju nas. Svi mi koji negde drugo živimo pa dođemo, svi se duhovno obogatimo.” Mitropolit Joanikije je ukazao na kršenje najosnovnijih ljudskih prava patrijarhu srpskom Porfiriju, kom je zabranjeno da poseti Pećku patrijaršiju i koji neprestano ponavlja da je to njegov dom: „U ovo vreme vidimo jednu veliku nepravdu, da sile ovog sveta, iako se hvale ljudskim pravima i civilizacijskim dostignućima, krše osnovne zakone i gaze osnovna ljudska prava i ne može srpski patrijarh da dođe u svoj dom, nego mora da traži dozvolu od drugih. Ali i to će proći – to je vapijuća nepravda prema Pećkoj patrijaršiji i svima nama”, naveo je mitropolit, zaključivši da žive naše svetinje i obnavljaju sve nas.
Delima praktične obnove raduju se Nikola Popović sa Njeguša, Milan Marković iz Morače, jednako kao Dragan Ilić iz Kosovske Mitrovice, koji je sa svojim prijateljima, ove jeseni, doneo petnaest trimera i pokosio sve što je moglo da se kosi, i potok ispod manastira, gde se na izvoru lekovite vode nalazi mala kapelica podignuta u doba patrijarha Pavla.
Hiljade ljudi su došle u Devič uprkos strahovima i incidentima, protivno hapšenjima i strašnim porukama – nisu ni primetili policiju koja ih dočekuje na početku ostrva ograđenog žicom. Svi su nekako stigli na svoje: među ruševine i svetinje, među polomljene krstove i ljude prepune ožiljaka. Stigli su sa svih strana kao na najvažniju svečanost, kao na mesto radosti i utehe.
