Kosovo duša pravoslavlja

Atina Kodomitru (56), diplomirani teolog, profesor veronauke i sekretar direktora za obrazovanje oblasti Periferia – Volos – Magnisia, prva je Grkinja koja je diplomirala na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Istovremeno, veliki je prijatelj Srba jer je do sada organizovala više humanitarnih akcija narodu na Kosovu, kao i besplatnog odlaska srpske dece na more u Grčku tokom ratova devedesetih.

Međutim, malo je poznato da je ova žena ujedno i prijatelj sa većinom srpskih vladika – uključujući i dvojicu srpskih patrijarha: Germana i Porfirija.

– Oba prijateljstva sežu još iz studentskih dana – otkriva za „Vesti“ Atina Kodomiru koja je nedavno u Beogradu prisustovala istorijskom događaju – prvoj hirotoniji u najvećem pravoslavnom hramu na Balkanu – Hramu Svetog Save.

U arhijereja je hirotonisan novi episkop toplički i novi vikar patrijarha Jerotej (Petrović), a činu hirotonije je uz patrijarha Porfirija prisustvovalo još dvadesetak arhijereja SPC. Većinu Atina Kodomitru poznaje ili sa fakulteta ili tokom brojnih poseta Srbiji!

– Upravo tako. U ono zlatno vreme kada je veliki broj Grka dolazio u Srbiju da studira, a u jednom trenutku nas je bilo čak oko 7.000, ja sam odlučila da u Beogradu upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, nekadašnji DIF. Imala sam želju da budem trener ili nastavnik fizičkog. Da bih mogla da pratim nastavu, u Beograd sam stigla godinu dana ranije, 1982. kako bih savladala jezik. Naravno, mi Grci smo kao i vi Srbi verujući, a ja sam prethodno pohađala i veronauku, međutim nisam uopšte razmišljala da bi mogla da se posvetim veri na taj neki, viši način. Učeći srpski jezik, obilazila sam vaše crkve i manastire i imala tu sreću da upoznam tadašnjeg srpskog patrijarha Germana. Njemu je valjda bilo drago što može da obnovi svoje znanje grčkog, pa smo dugo razgovarali, naravno i o veri i o duhovnosti, ali i o svim onim drugim, običnim, životnim stvarima. Ti susreti sa patrijarhom Germanom i njegov pogled na život i veru su kod mene bukvalno u tih nekoliko meseci promenili prvobitnu nameru, pa sam umesto DIF-a upisala Bogoslovski fakultet.

Prijateljstvo sa vladikama

Kako se sećate patrijarha Germana? To je bilo vreme kada je u Jugoslaviji pod komunizmom vera bila zabranjena tema?

– Za mene je bila velika čast što sam uopšte imala mogućnost da ga upoznam, a zatim i da provodim sate i sate u razgovoru sa jednim od najvećih duhovnika tog vremena. Možda srpska javnost to ne zna, ali patrijarh German je jedan od onih srpskih duhovnika koji je zbog unapređenja srpsko-grčkih verskih odnosa nosilac najviše grčkih odlikovanja. Zamislite devojčicu, a to sam tada zaista i bila, koja je dobila tu čast da me na trećoj godini Bogoslovskog fakulteta ispred svih izvede upravo patrijarh German i čestita što sam najbolja u celoj toj klasi. To je za mene bio praznik koji ću pamtiti dok sam živa.

Zvuči potpuno neverovatno da ste studirali sa mnogim današnjim vladikama SPC, pa čak i samim srpskim patrijarhom?

– Kada tako postavite pitanje onda je to zaista gotovo nestvarno, ali je činjenica da sam pohađala Bogoslovski fakultet sa generacijom mnogih posvećenih studenata koji su svoj život podrediti veri i Bogu.

Ko je sve bio u vašoj klasi ili u to vreme studirao Bogoslovski fakultet?

– Dugačak je spisak tih ljudi, a plašim se da ću mnoge nepravedno izostaviti. Zajedno sa mnom su studirali episkop austrijsko-švajcarski Andrej (Ćilardžić), episkop zvorničko-tuzlanski Fotije (Sladojević), izabrani mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, ali i dr Zoran Jelisavčić koji je kasnije bio asistent Bogoslovskog fakulteta za predmet Enciklopedija teologije, a sada je profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Foči…

Ali, studirali ste i sa novim srpskim patrijarhom Porfirijem?

– Tačno je. Upoznala sam ga na studijama i od tada i traje naše prijateljstvo. Mnogo puta sam odlazila u manastir Kovilj gde je bio iguman i gde je uspeo da napravi nešto veoma važno ne samo za duhovni preporod, već je ustanovio i lečilište u kome je uspeo da spase na stotine zalutalih duša.

Duhovni gorostasi

Kako ga pamtite iz tih studentskih dana?

– Pamtim ga kao veoma mirnog, staloženog i duhovnog studenta za koga je još tada bilo jasno da će njegov život biti posvećen monaškom postrigu i veri. Družili smo se mnogo, a zapravo najviše vremena smo provodili na bogosluženjima zato što smo odlazili na službe u istu crkvu. Ukoliko nije tajna, mogu da otkrijem da je bio briljantan student, a posebno za pevnicom. Voleo je tačnost na bogosluženjima i tu je bio veoma pedantan.

Cela vaša generacija je imala sreće da su vam predavači bili gorostasi duhovnog i crkvenog učenja?

– Imali smo tu privilegiju da su nam među profesorima bili jeromonah Irinej (Bulović), jeromonah Atanasije (Jevtić), episkop banatski Amfilohije (Radović), Radovan Bigović, Dimitrije Kalezić… Plašim se da ću nekoga nepravedno izostaviti.

Kako ih se sećate, kako su izgledala ta njihova predavanja?

– A kako mogu izgledati časovi duhovnih gorostasa. To za nas nisu bili samo profesori i mi za njih nismo bili samo studenti. Oni su sve nas doživljavali kao svoju decu, kao što smo i mi sve njih doživljavali kao svoje druge roditelje. Imala sam svoju porodicu u Grčkoj, a u Srbiji sam dobila novu familiju koja će mi uvek biti u srcu zbog čega stalno i dolazim u ovu prelepu zemlju. Ono znanje, ona mudrost koja mi je podarena i tokom studiranja, ali i života u Srbiji izgradili su me u ono što sam danas.

Da li je bilo nekih anegdota dok ste studirali?

– Bilo je mnogih lepih i duhovitih momenata. Pričali su mi da je jeromonah Irinej (Bulović), vrstan poznavalac grčkog jezika, čak neke moje kolege iz Grčke obarao i to zbog lošeg akcenta, ali meni je „progledao kroz prste“. Bilo je tih simpatičnih anegdota zbog nepoznavanja srpskog jezika, ali sve su to detalji koji se brzo zaborave, a u sećanju ostanu samo one lepe stvari koje ću pamtiti do kraja života.

Po završetku studija vratili ste se u Grčku, ali nikada niste zaboravili Srbiju?

– Kako da zaboravim mesto u kome se osećam kao da sam tu rođena. Mi Grci imamo tri ili četiri različita sinonima za ljubav. Ja bih ljubav prema Srbiji opisala rečju „agape“ – ljubav prema Bogu. To je izraz koji je nastao u ranohrišćanstvu i predstavlja znak opšteg bratstva i ljubavi.

Svetinje u žicama

Ipak, sve veći su pritisci na Grčku da prizna nezavisnost Kosova. Verujete li da bi to zaista moglo i da se dogodi?

– Nisam sigurna koliko nove generacije uopšte znaju o Kosovu i koliko je ono važno za identitet i smisao svoje pravoslavne braće u Srbiji. S druge strane, to je isključivo politička tema u kojoj je običan narod mnogo ne pita. Ono što znam i što razumem je da bih volela da Kosovo uvek bude deo Srbije, jer je to duša i telo Srba i pravoslavlja. Ovo tvrdim i zato što sam mnogo puta posetila vašu južnu pokrajinu i uverila se u neizmerne lepote ne samo geografije i naroda, već i pravoslavne baštine.

Kakve emocije nosite sa Kosova?

– Svaki put kada odem na Kosovo ja se rastužim i zaplačem. Rastuži me kada shvatim da danas, u 21. veku i dalje postoji jedan narod koji živi kao da je u logoru, bez slobode da ide gde želi i da priča jezikom koji govori. Onda odem u Dečane i Gračanicu i ne mogu da se nauživam tog bogatstva koje svet ima, a ograđeno je bodljikavim žicama. Ti manastiri i te freske su nešto neponovljivo. Uostalom, ove godine se obeležava i vredan jubilej, 700 godina od smrti kralja Milutina, srpskog vladara koji se oženio vizantijskom princezom Simonidom. To je ta istorija srpsko-grčkih odnosa koju niko i ništa ne može da pomuti.

Nažalost, sve češće se može čuti i da su srpske svetinje zapravo – albanske. Kako odgovarate na te tvrdnje?

– To su svetinje koje su gradili srpski kraljevi i srpski carevi, ali na Kosovu se nalaze i svetinje koje su napravili vizantijski carevi. Mnogo je svetinja na Kosovu i Metohiji koji su deo i vizantijske kulture, od graditeljstva do slikarstva. Nigde se tu ne spominju albanski umetnici ili građevinari. Nažalost, ovakvi pokušaji prekrajanja istorije se tiču i nas Grka, ali je velika šteta što današnje generacije Grka zapravo jako malo znaju o svojoj istoriji.

Može li Srbija da sačuva svoje svetinje?

– Tragedija je kada vidite da srednjovekovne svetinje u 21. veku čuvaju vojnici sa puškama i u bodljikavim žicama jer neki drugi narodi žele da ih unište kao da to nije baština cele ne samo evropske, već i svetske civilizacije. To je pre svega ogroman sramota za savremenu civilizaciju da se tako nešto uopšte događa. Ipak, imam poverenje u vas Srbe, vi ste veoma jak narod i želim vam da sačuvate svoju dušu, a duša Srba je na Kosovu.

Grci voleli živog svetitelja Pavla

Da li ste imali prilike da upoznate patrijarha Pavla?

– Tokom studija nisam imala tu čast, ali jesam kasnije. Grčki narod ga je veoma voleo i cenio, a patrijarh Pavle je za mene još za života bio i ostao ono što je, koliko sam saznala, bio i za većinu Srba – živi svetitelj. Imala sam prilike da ga vidim kako strpljivo šeta gradom, a pričali su mi da je bilo dovoljno da se pojavi, pa da se kordon policije pomeri kako bi ga propustio. Teško je opisati svetitelja zemaljskim rečima.

Svečana liturgija za Blagovesti

Nije tajna ni da je patrijarh German mnogo učinio na jačanju duhovnih veza dva naroda?

– To je zaista tačno. Upravo patrijarh German je bio prvi poglavar SPC koji je za nacionalni praznik Grčke – Blagovesti, uveo praksu da se bogosluženje u Srbiji obavlja u Patrijaršijskoj kapeli Svetog Simeona Mirotočivog. Ta praksa traje do danas i svakog 25. marta u patrijaršijskoj kapeli, kao posebnu čast, svečanoj liturgiji prisustvuju naš ambasador, konzul, vojni ataše… Posebna čast nam se odaje tog dana zato što se služba odvija na grčkom jeziku. To je veliko priznanje Srpske crkve zbog čega naš grčki narod duguje neizmernu zahvalnost svojoj srpskoj braći. Istovremeno sam uverena da srpski narod i dalje pamti oca Panajotisa koji je takođe učinio dosta da se odnosi dve pomesne, bratske crkve još više prodube.