Ovako pevaju Krajišnici Žare i Goci, ali se njihova pesma nije čula u Busijama nadomak Beograda, najvećem izbegličkom naselju na Balkanu gde je održana manifestacija Krajiški otkos. Na ovu i druge slične zavičajne pesme neko nadležan iz centralnog komiteta srpskih naprednjaka stavio je zabranu i o njoj obavestio organizatora. Nije lepo, poručili su iz CK, da se peva, igra i veseli sve dok ne budu sanirane posledice poplava. Treba da se zna ko kosi, a ko vodu nosi! U skladu s tim određene su i kosibaše – dva Vučićeva ministra, onaj iz policije (doktor na proveri) Nebojša Stefanović i onaj za radne snošaje i socijalu (provereni) Aleksandar Vulin.
Vodonoša je bio Miodrag Linta, narodni poslanik sve bliži naprednjacima i sve dalji od izbeglica, iako je na čelu jednog od njihovih udruženja.
Kosibaše nisu, kao što to posao i tradicija nalažu, došli na livadu ujutro, niti su klepali kose. Trava na livadi u Busijama već se bila sparušila, ubilo je sunce, kada su ministri u kasnim popodnevnim satima uzeli kose u ruke. Nije im baš išlo, nit’ su bili brzi i oštri, nit’ im je otkos bio širok, kako se to inače očekuje od prvih među najboljima koscima.
Doduše, kosibaša Stefanović imao je prethodno u toku dana težak zadatak, morao je u sedištu svoje stranke da spasava čoveka koji je namerio da se ubije. Nesrećnik je u tome istrajavao sve dok u pratnji direktora policije nije stigao neustrašivi Nebojša koji mu je otvorio oči i perspektivu za bolju budućnost. Onu i onakvu kakvu je potom obećao i žiteljima Busija ponavljajući reči svog nekadašnjeg partijskog šefa Vojislava Šešelja koji je izbeglim Krajišnicima pre 17 godina dodelio jednu od prigradskih baruština, na brzaka preimenovanu u gradilište, uveravajući ih da će država uraditi sve ostalo.
Država je sada u rukama naprednjaka, pa će "sve ostalo" valjda konačno stići i u Busije.
I drugi kosibaša Vulin zakleo se žiteljima Busija kako će država Srbija nastaviti da im pomaže. Kao što je donedavno poručivao i kosovskim Srbima da ih neće izneveriti i kao što sada uverava građane Srbije da će novi, restriktivni zakon o radu koji gura Vučić zapravo biti u njihovu korist, a ne na štetu.
Nekad su se prave kosibaše šepurile pred ženama pokazujući šta sve umeju sa (ne)pokošenom travom. I ministarski dvojac u Busijama sve je činio ne bi li se dopao Stanislavi Pak koju je lično predsednik Srbije Tomislav Nikolić poslao među izbeglice da im u njegovo ime prizna kako su se, eto, mnogi ipak ogrešili o sav taj svet.
Ranije, dok još nije posao Aca Faca i Vučić je obilazio Busije, naročito uoči izbora. Ali sada nema vremena, pritislo ga sa svih strana. Eto, na primer, nije mogao, kao što je planirao, da u tajnosti ugosti svog novog prijatelja Tonija Blera. Onog istog koga je svojevremeno Okružni sud u Beogradu, baš kao i Bila Klintona, osudio na višedecenijski zatvor za zločine tokom NATO bombardovanja Srbije. Osuđenik je, međutim, mogao slobodno da se izljubi sa aktuelnim srpskim premijerom jer je demokratska vlast, ona koja je iznikla iz ruševina 5. oktobra, poništila tu presudu.
I kad je taman uspeo da nekako objasni svoje iznenadno i tajnovito viđenje sa Blerom, Vučića su dočekale smene u policiji – morao je da potpiše otkaze ljudima kojima je prethodno za izuzetno dobar rad odobrio – povišicu?!
Ovaj sve uspešniji proizvođač afera podmetnuo nam je novu kosku za glodanje – izvesnog Kosmajca, narko-dilera za koga je Šarić mala maca. Još samo da ga uhapsimo. Ako uspemo.
Jer je u međuvremenu, čim je premijer obznanio njegov lik i delo, srpski Eskobar, kako su ga mediji već nazvali, zbrisao iz zemlje!
