Nikola Jeftić ima CV kao retko koji košarkaš, ne samo na ovim prostorima, već uopšte. Obično sportisti iz naše zemlje idu trbuhom za kruhom na Zapad, u Evropu, a Nikola je išao potpuno drugim putem, koji ga je odveo u Južnu Ameriku, Jordan, Albaniju i brojne druge egzotične i manje atraktivne destinacije. Ova jedinstvena priča jednog košarkaškog Magelana zaslužuje pažnju.
Omiljenim sportom je počeo da se bavi u rodnom Mladenovcu, a životni put ga je odveo u čak 21 klub!
Iz Srbije u Poljsku
– Vrlo mlad sam u mom Mladenovcu počeo da se bavim košarkom, posle čega sam prešao u Beovuk koji je tada imao mnogo dobrih mladih igrača i reprezentativaca. Na početku nisam imao minutažu, ali kako je vreme odmicalo, dobio sam šansu i fino se razvio. Dosta toga sam naučio u Beovuku. To je bila neka vrsta pripreme za svet “kraljice igara” – počinje Nikola priču za “Vesti”.
Prva inostrana epizoda bila je Poljska?
– Oprobao sam se u nekoliko klubova u Srbiji i Crnoj Gori, a onda je usledio poziv iz Poljske. Tamo sam bio u dva kluba, ali u više navrata, u Lublinu i Polfarmi. Poljska je bila prva zemlja van našeg govornog područja. Otišao sam posle dobre sezone u OKK Beogradu, nisam baš dobro govorio jezik, ali saigrači i trener su me lepo prihvatili. Može se reći da je to bio početak mojih putešestvija po svetu.
Kako ste završili u Južnoj Americi,ako znamo da to nije put kojim često idu naši sportisti?
– Pre odlaska u Južnu Ameriku odigrao sam odličnu sezonu u Finskoj, gde sam bio možda najbolji centar lige. U letnjem periodu stigla je ponuda iz Urugvaja, preko agenta čiji je otac bio trener kluba koji me je tražio. Prvo sam bio iznenađen jer nisam znao nikoga ko tamo igra, pogotovo od naših igrača. Onda sam se malo edukovao, razmislio i saznao da je urugvajska liga, uz argentinsku, najbolja u Južnoj Americi. U Urugvaju sam imao lepo iskustvo, ali sam se kratko zadržao. Ubrzo sam završio u Argentini. Sticajem okolnosti, ekipi Estudijantesa povredio se centar, pa im je hitno bio potreban igrač. To je inače klub iz grada Konkordija, na samoj granici Urugvaja i Argentine.
Prelepo u Trebinju
U Argetini se ipak igra najbolja košarka u južnoj Americi?
– Argentina je sigurno najbolje iskustvo koje sam imao, ne samo što se tiče košarke, nego i života, ljudi i saigrača. Njihova košarka je dobro poznata u svetu kao i reprezentacija, imaju i ozbiljne trenere. Mogu da kažem da su slični nama, pre svega, u smislu rada s mladim igračima. Kvalitet lige se najviše ogleda u tome da imaju dosta domaćih igrača koji prave razliku, a da stranaca nema toliko već su svi nekako jednaki. Svaka utakmica je dosta interesantna, liga je prilično ujednačena, pune su tribine, navijanje nije ni blizu fudbala, ali je ipak dosta strastveno.
Trenutno ste u Leotaru iz Trebinja?
– Trenutno igramo prvu bosansku ligu, ali imamo ambicije da se plasiramo u ABA2. Imamo dobru ekipu, sastavljenu od domaćih igrača, baš iz Trebinja. Imamo i nekoliko momaka, s koledža. Dosta se prati liga, što nisam očekivao. Domaći tereni su neugodni i teško se odnosi pobeda u gostima. Trebinje je prelep grad, mali, ali ima sve što ti treba, tako da uživam i u ovom poglavlju karijere – zaključuje Nikola Jeftić.
U Jordanu fanatična publika
Osim u Južnoj Americi, imali ste interesantnu epizodu u Jordanu?
– U Jordan sam došao takođe preko jednog agenta. Kad sam stigao, uslovi mi se nisu svideli. Stan je bio vrlo neugledan, ali su saigrači bili vrlo ljubazni prema meni, pa sam odlučio da ostanem. Ono što me najviše iznenadilo jeste publika, koja je totalno “luda”. To baš nisam očekivao. Na utakmice dolaze fudbalski navijači koji prave neverovatnu atmosferu. Liga kratko traje, svega tri meseca i ima samo šest klubova. Jordan je tek pre nekoliko godina počeo da se “otvara” i dozvoli strancima da igraju za domaće timove, ali je zbog korona virusa to pravilo ponovo suspendovano i celo tržište je malo zamrlo. Koliko znam, bio sam jedini igrač iz Srbije koji je igrao košarku u Jordanu.
Blizu rekorda
Sa 21 klubom u karijeri Nikola spada u igrače koji su promenili najviše timova u istoriji košarke. Ipak, nije rekorder. Splićanin Bruno Šundov je sa 30 različitih ekipa prvi na toj listi.
Naše žene najlepše
Na pitanje da li su Južnoamerikanke zaista najlepše kao što se priča, naš košarkaš uz osmeh kaže da našim ženama nema premca. Što se tiče hrane, ona je u Argentini najbolja.
– Mislim da posle naših žena, teško mogu da te impresioniraju neke iz drugih zemalja. Ipak, kad je reč o hrani, ona je zaista fenomenalna i bolja nego ovde, posebno roštilj.
Argentina slična Evropi
Kako biste uporedili “igru pod obručima” u Južnoj Americi i Evropi?
– U Argentini je košarka slična onoj u Evropi, mnogo vremena se posvećuje skautingu, detaljima, igra se prilično čvrsto, postoji sistem, sve je maksimalno profesionalno. Mislim da je to najkvalitetnija liga u kojoj sam igrao. Urugvajska je ipak na nešto nižem nivou, igra s malo više neobavezno, domaći igrači nisu toliko kvalitetni. Tamo sam se sretao s košarkašima koji su kasnije imali značajne karijere u Evropi. Recimo, s Arijelom Eslavom kasnije članom Reala, sa Fede Marinom, košarkašem Varezea i mnogim drugim.
