Iako je kao dečak prvo počeo da igra fudbal, Ivan Sarjanović postao je vrhunski košarkaš. U najtrofejnijom klubu KK Crvena zvezda igrao je od 1962. pa sve do 1976. godine. Bio je igrač pobedničke ekipe daleke 1974. godine, kada su Zvezdine legende, kao prva ekipa bivše države, osvojila jedan evropski trofej – Kup pobednika kupova.
U istoriji je zlatnim slovima ispisano da je KK Zvezda osvojila Kup pobednika kupova. Tim sa klupe vodio je legendarni Aleksandar Nikolić, a Ivan je sa Zoranom Slavnićem, Draganom Kapičićem, Ljubodragom Simonovićem i drugovima trijumfovao. U finalnom meču Ivan je imao verovatno najteži zadatak da čuva jednog od najboljih strelaca Pospišila, i to je briljantno odradio. Sa crveno-belima je osvojio dve titule državnog prvaka i tri kupa. Igrao je četiri sezone i u KK Jagodina.
I u svemu drugom, popularni Sajonara, (Ivanov nadimak u sportskim krugovima), bio je uspešan: završio je studije medicine i radio kao lekar, osim u Beogradu u Klinici za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović”, i u Sloveniji (Zdravstveni dom Nova Gorica), Italiji (Instituto di riabilitazione S. Stefano, Porto Potenza Picena), na Malti (St. Luka hospital, Valeta) i Sjedinjenim Američkim Državama (Department for restorative neurology and human neurobiology, Medical center, Houston).
Na Malti je igrao i košarku za KK Bank of Valletta, u Italiji za KK Montefeltrio, a u Sloveniji za veterane Slovenije. Hobi mu je slikarstvo. Supruga Ljudmila je specijalista kliničke mikrobiologije. Imaju sina Nikolu i ćerku Ivanu i četvoro unučadi: Anju, Luku, Lenku i Milu.
Uspomene iz detinjstva
– Rođen sam 30. aprila 1949. godine u Beogradu. Moj otac Nikola je inače Dalmatinac, rodom iz Jelse na Hvaru i u Beogradu je radio kao telegrafista u Tanjugu. Majka Mila je u Beograd došla iz Prizrena sa Kosova. Odrastao sam u Cvijićevoj ulici, gde sam živeo do svoje desete godine. Kao sva deca igrao sam fudbal na poljani između paviljona. Slušali smo nedeljom prenose fudbalskih utakmica Radivoja Markovića. Išao sam u osnovnu školu “Đuro Strugar” i odmah posle nastave znalo se – lopta. Pošto smo dojadili komšiluku, posle nekoliko godina zasadili su na poljani drveće i tako napravili park.
– Kada se danas prošetam tim krajem naviru mi uspomene iz detinjstva i uvek se setim naših dečjih igara sa mlađim bratom Draganom. U mojoj desetoj godini iz Cvijićeve se selimo u Palmotićevu ulicu, a ja prelazim u osnovnu školu “Radoje Domanović”. Tada sam počeo da igram košarku za osnovnu školu, kasnije pošto sam pohađao Petu beogradsku gimnaziju. U KK Crvena zvezda sam prošao sve selekcije od pionira do prvog tima. U juniorskoj konkurenciji smo bili ubedljivo najbolji, tako da smo 1967. godine na prvenstvu Jugoslavije bili prvi tako što smo sve timove pobedili sa preko 20 koševa razlike, osim Partizana sa 19. Slavnić i ja smo sa 17 godina uključeni u prvi tim.
Učio na turnirima
– Kad sam upisao medicinu, bilo je mnogo teže uskladiti treninge dva puta dnevno, putovanja, vežbe na fakultetu… Mi smo preko vikenda igrali jugoslovensku ligu, a preko nedelje Kup šampiona Evrope ili Kup kupova. Knjige sam nosio sa sobom i učio, a vežbe na fakultetu sam morao da nadoknađujem po završetku lige da bih mogao da polažem ispite. Bilo je i šaljivih događaja. Naime, i pored toga što sam igrao košarku u velikom klubu kao što je Zvezda, juniorskoj i mladoj reprezentaciji Jugoslavije, utakmice su se prenosile na televiziji, nisam bio svestan, uslovno rečeno, svoje prepoznatljivosti.
– Sećam se, polagao sam farmakologiju kod profesora Bogdanovića, koji je bio izuzetno strog. Uzeo sam drvenu stolicu, klimavu, da sednem da bih polagao pismeni deo ispita, a profesor mi kaže: “Uzmite kolega stabilnu stolicu, trebaće vam.” Na usmenom delu ispita sam sve znao do pitanja iz poglavlja o trovanjima. Pošto nisam znao odgovor na dva pitanja iz trovanja, profesor mi kaže “Dobro, dajem vam tajm-aut” i ja onda shvatim da on mene zna iz košarke. Počnemo da pričamo o košarci pre rata, o krpenjačama. Onda on pogleda na sat i kaže “Tajm-aut je istekao” i mi nastavimo. Pošto mi je opet postavio pitanje iz trovanja, ja sam mu rekao: “Druže profesore, zašto mučite i sebe i mene. Vidite da ne znam, oborite me.” On meni uzvrati: “Ma ni govora, vi ste znali sva ostala pitanja. Žao mi je ali ocena će biti u znaku vašeg broja sa terena.” Dakle, on mi je znao broj dresa i dobio sam ocenu šest.
Priznanje u Atlanti
– Meni je košarka kasnije, gde god sam radio kao konsultant (Hjuston, Malta, Italija, Slovenija) služila kao ulaznica u društvo, a da ne govorim da sam često više zarađivao od košarke nego kao lekar. Ona me je istrenirala da uspešno savladam sve prepreke koje nisu bile male (u Italiji sam praktično dao sve najvažnije ispite sa medicine, diplomirao na Medicinskom fakultetu u Ankoni i ponovo stažirao u Urbinu; u Sloveniji sam imao kraći put, ali sam ponovo davao ispite na Medicinskom fakultetu za treću diplomu u Ljubljani). U Hjustonu (1987) sam radio istraživanja u okviru projekta “Brain injurdž” – bavio sam se tzv. centralnim zamorom, vodio sam naše sportiste invalide (kao lekar Saveza invalida Jugoslavije) na Paraolimpijske igre u Barselonu (1992), naše strelce invalide na Svetsko prvenstvo u Portoriku (San Huan – 1993).
– U vreme najveće hajke protiv nas, pred Paraolimpijske igre u Atlanti 1996, Amerikanci su me obavestili da sam izabran za predsednika Zdravstvene komisije za klasifikaciju invalida u sportu. Moj rad u to vreme je bio značajan za državu jer su naši zdravi sportisti bili onemogućeni da se takmiče, za razliku od invalida. Tako smo uzeli gomilu medalja, vijorila se naša zastava i svirala himna; za nas se čulo, a ja sam bio privilegovan da su mi sva vrata bila otvorena za finansijska sredstva koja nisu bila mala, jer su savezna i republička vlada naredile da moramo da nastupimo. U vreme kada je pokojni Krešo Ćosić bio selektor, a Moka Slavnić njegov pomoćnik, bio sam, na molbu Ćosića, dve godine i član Zdravstvene komisije KSJ, kao i predsednik zdravstvene komisije u Zvezdi, mada sam izbegavao putovanja zbog zauzetosti na poslu u Klinici za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović”.
– Od septembra 2017. sam u penziji, kao i moja supruga Ljudmila. Deo godine provodimo ovde u Beogradu, a deo u Sloveniji gde nam živi sin Nikola sa porodicom. Ćerka Ivana sa svojom porodicom živi u Beogradu. Najdraža su nam letovanja u Jelsi na Hvaru, gde uživamo u društvu naše tri unuke Anje, Lenke i Mile i unuka Luke.
Cena popularnosti
– Zanimljivo je bilo i kada sam polagao predmet Kožne bolesti. Naime, ja sam u reportažama koje su novinari pisali o nama košarkašima, opisivan i kao odličan student. Bio sam dobar, ali ne kao moja supruga Ljudmila, koja je na medicini, gde smo se i upoznali, imala prosek ocena 9,5. Na ispitu sam znao da odgovorim na sva pitanja. Profesor Manok mi na to kaže: “Znam da ste vi odličan student i da se ne zadovoljavate samo znanjem iz udžbenika, nego da pratite i naučnu literaturu”, a ja mu odgovorim: “Pa nemam ja baš vremena za to.” A on mi onda postavi pitanje iz materije koja nije postojala u udžbeniku, na koje nisam znao da odgovorim. Dao mi je 9, a ne 10 samo zato što je imao predubeđenje da sam morao da znam sve! Eto tako je to bilo.
Tri diplome
Radio sam u Zavodu za rehabilitaciju “Miroslav Zotović” kad sam dobio poziv da radim kao konsultant u Institutu za rehabilitaciju “Sveti Stefan” u Porto Potenci u Italiji. Zbog raspada Jugoslavije i nepriznavanja diplome medicinskog fakulteta u Beogradu, morao sam da polažem sve najveće ispite na medicinskom fakultetu u Ankoni, Kasnije sam u Sloveniji takođe morao da polažem teške ispite za nostrifikaciju diplome. Tako sada posedujem tri diplome medicinskih fakulteta u Beogradu, Ankoni i Ljubljani.
Kardiohirurg u “havajkama”
Boravio sam kao lekar i u Hjustonu u Teksasu. Najteža mi je bila komunikacija na “teksaškom” engleskom, ali i to sam savladao. Sećam se, pozvali su me jednom na bejzbol meč. Krenuo sam sportski obučen – u farmerkama, duksu i patikama – a svi ostali su bili elegantno odeveni. Naime, išlo se prvo na svečani prijem. Bilo mi je malo neugodno, a onda sam ugledao gospodina u bermudama “havajkama” i espadrilama. Kasnije sam saznao da je reč o čuvenom kardiohirurgu Dentonu Kuliju. Tada sam se našalio da smo, eto samo čuveni Denton Kuli i ja sportski, neobavezno odeveni.
