Snežana Radojičić, svetski putnik i pisac, pre godinu dana krenula je u novu avanturu Pan Amerikanom, najdužom rutom na svetu, koja vodi od najjužnije do najsevernije tačke američkog kontinenta, od Ognjene zemlje do Aljaske.
Početak pandemije zatekao je u Patagoniji, a Snežana nije ni pomislila da odustane jer kako kaže, nije imalo smisla prelaziti ponovo okean samo da bi sedela kod kuće u karantinu. Veći deo prošle godine provela je u Čileu, izbegavajući zatvaranje gradova i prolazeći kroz sanitarne koridore, a sada se sprema da svoje putovanje biciklom nastavi u Urugvaju. Da nije bilo pandemije, Snežana bi sada verovatno bila negde u Boliviji, na rubu Slane pustinje koju bi upravo prelazila. Ali kako kaže, događaje treba prihvatati takve kakvi su i iz njih izvući najbolje. Od 33.000 kilometra, koliko je duga Pan Amerikana, ova hrabra žena do sada je “ispedalala” oko 5.000 kilometara vozeći kroz Argentinu i Čile.
Božić u La Sereni
Sada se nalazi u mestu La Serena, gde je odsela u hostelu u kom će provesti i božićne praznike. Ovo mesto je ujedno i najsevernija tačka za nju u Čileu.
– Odavde počinje pustinja Atakama u koju je opasno ići leti (ovde je sada leto). Sa bolivijskih Anda topi se sneg i sliva u pustinju, a zemlja je toliko tvrda da se ponaša kao beton i ne može upija vodu. Nastaju velike poplave koje nose i cela sela i, nažalost, uvek bude žrtava – priča Radojičićeva.
Zbog toga neće ići kroz Atakamu, ali će posetiti mističnu dolinu Elkui, na samom početku pustinje. Tu je nebo najčistije u celoj Južnoj Americi a oblast je na glasu po navodnoj aktivnosti NLO. Nakon doline Elkui, Snežana se vraća južno, u Santjago, odakle 19. februara leti u Urugvaj i u nove avanture.
U Latinsku Ameriku doletela je 31. decembra 2019. godine uveče, tačno uoči Nove godine, i to u mesto Ušuaja u Argentini. U to najjužnije naseljeno mesto na planeti, stigla je 35 sati putovanja sa jedinom željom da nešto jede i legne da spavam. Međutim, dva sata posle dolaska u Ušuaju, završila na dočeku Nove godine u tradicionalnoj argentinskoj porodici sa više od 20 članova. Posle toga je počela svoju novu biciklističku avanturu, vozeći putem Karatera Austral. Kako je taj deo izolovan od civilizacije do Snežane nisu dopirale vesti o opasnom virusu koji se širi planetom.
Patagonijska koliba
– Sećam se da je bio početak marta, ja sam stigla do mesta Cero Kastiljo u Čileu i kampovala u dvorištu žene koja pomalo priča engleski. Od nje sam čula šta se dešava i da su okolne zemlje počele da se zatvaraju. Čile je bila poslednja država koja je zatvorila granicu, jer je u tom trenutku kod njih bilo leto, a zemlja puna turista. Planirala sam da pređem u Argentinu, jer je dosta jeftinija za život ali nisam uspela. Prešla sam u Kojaike, glavni grad patagonijske provincije Ajsen i tu sam prvo kampovala, ali kada sam shvatila da će epidemija potrajati iznajmila sam smeštaj – priča Snežana kako su je zatekle vesti o korona virusu.
Što zbog vanrednog stanja koje u Čileu traje skoro godinu dana, što zbog zime koja je počinjala, narednih šest meseci provela je u izolovanoj kolibi u Kojaikeu. Vreme u karantinu je, kako kaže, iskoristila da završi i objavi knjigu “Planeta Japan(aca)” i da uči španski, u čemu je, priznaje, bila manje uspešna. Sredinom prošlog septembra, kad je situacija postala malo bolja krenula je dalje. A odmah na početku dogodila joj se i najluđa avantura.
Bekstvo iz Kojaikea
– Najavili su da će grad da se zatvori, pa sam morala da bežim. Ajsen i Kojaike su dugo bili bez skoka obolelih, a onda se preko noći desio porast i krizni štab je odlučio da zatvori grad. Ja sam za to čula uveče, a zatvaranje je trebalo da se dogodi ujutro u 5. Morala sam da se navrat- nanos spakujem. Krenula sam oko ponoći potpuno zaboravljajući da je policijski čas na snazi još od početka pandemije. Od 23 sata do 5 časova niko nije smeo da bude na ulici. Kako sam krenula odmah sam nabasala na karabinjerose. Ja loše pričam španski, oni ne znaju engleski. Kazne su visoke, pa sam dala sve od sebe da im objasnim da moram da idem jer imam avionsku kartu za povratak kući. Što naravno nije bilo tačno. Začudo su me nekako pustili, međutim ja sam do izlaza iz grada stigla tek u 9 ujutru, a sanitarni koridor je trebalo da bude postavljen u 5. Na moju sreću i oni su kasnili – objašnjava Snežana i dodaje da je još dva puta imala problem da izađe iz nekog mesta, ali i da se dešavalo da se uputi u neki grad i taman kad se primakne on se zatvori.
Početkom 2020. godine u Patagoniji je sve vrvelo od gostiju. Sada međutim, ima samo desetak biciklista zaglavljenih u Čileu. Od kada je u septembru opet počela da “pedala”, Snežana nije srela nijednog zapadnog turistu.
– Nema gužvi, mnoga mesta su zatvorena. Ne možete da izađete na neki vidikovac, da pogledate neku atrakciju, da odete u muzej. Mnogo toga je uskraćeno. Smeštaj je teže naći, jeftiniji hosteli ne rade. Očekujem da se otvore granice, jer ovde ide leto i počinje sezona, a oni žive od turizma. Ja sam sad negde u centralnom Čileu, malo sam odmakla iznad Santijaga i pošto su kopnene granice zatvorene letim u Urugvaj odakle ću nastaviti vožnju ka Brazilu. Jer iako nije na mapi Pan Amerikane bilo bi šteta propustiti Brazil – kaže Radojičićeva i zaključuje da od puta neće odustati, ali da će planove menjati u hodu.
Zemlja netaknute prirode
Snežana je prethodnih devet godina na svom biciklu obišla više od 50 zemalja, ali kada su prirodne lepote u pitanju kaže da je Čile bez premca.
– Ubedljivo najfantastičnija zemlja na svetu! Baš zbog toga što je njena teritorija izdužena, od najsevernije do najjužnije tačke ima više od 4.000 kilometara, što je kao razdaljina od Londona do Istanbula, Čile obuhvata nekoliko klimatskih pojaseva i ima sve geografske oblike. Ima Pacifik, brojne zalive i fjordove, Antartik i lednike, glečere na Andima, divna planinska jezera, brojne reke, bogate šume araukana, posebne vrste drveta koja ovde raste, puno vulkana od kojih su mnogi aktivni… Imaju sve prirodne lepote od pustinje do bogatih i nepreglednih pašnjaka, a priroda je uglavnom netaknuta, naročito deo oko Anda. Ne možete da pređete 100 kilometara a da ne vidite pejzaž koji ostavlja bez daha – priča Snežana za “Vesti”.
Dodaje da je na Pacifiku videla Humboldovog pingvina.
– Donela ga struja više od 1.000 kilometra daleko od bilo koje kolonije pingvina.
Gostoljubiv narod
Utisak naše avanturistkinje je da su Čileanci gostoljubiv narod željan normalnog života i turista koje im je korona uskratila.
– Tek poslednjih meseci kako je epidemija malo popustila, pa se ljudi više ne plaše kontakta, upoznajem pravo čileansko lice. Oni su izuzetno gostoljubiv narod. Sviraju mi iz kola, mašu, zaustavljaju se da me pozdrave. Vide me na ulici kako se raspitujem za kamp, pozovu me u svoje dvorište, a posle i u kuću. Ugostili su me mnogi Čileanci od veoma bogatih do najsiromašnijih, među kojima je najviše Mapučea, potomaka najvećeg indijanskog plemena sa ovih prostora. Oni su sa mnom delili sve što imaju – oduševljeno priča Snežana.
Baš početkom decembra sigurno utočište pružila joj je jedna porodica ispred čije kuće leprša Mapuče zastava. Tu kuću grade već četiri godine, ona još nema prozore ni vrata, toalet je napolju, a kupaju se polivačom iz kofe. Ipak, uvek ugoste nepoznate, jer kažu, da su to anđeli poslati u njihov dom. Gostoprimstvo Orlanda, Jolande, Milari i Iana Snežana neće zaboraviti, kao ni dobročinstvo Soledad iz Santjaga.
Boraveći u mestu Bukalemi lokalci su Snežani preporučili jedan državni kamp da u njemu postavi šator. Čuvši to jedna prolaznica je upozorila: “Ne bih vam nikako preporučila da ostanete tamo, nema čuvara, a za praznike dolaze iz okolnih mesta da se tu napijaju. Nije sigurno”. A onda na odličnom engleskom nastavila: “Ali možete da kampujete u mom dvorištu, ja imam kuću nedaleko odavde, a inače živim u Santjagu i juče sam došla da nešto sredim.” Pošto je bilo prilično hladno, Snežanina domaćica po imenu Džesika Soledad Ordenes nije joj dopustila da spava napolju, već joj je dala sobu.
Pandemija je Snežanu stavila u različite situacije, koje često nisu bile prijatne.
– Kada sam izlazila iz regije Ajsen u mestu La Hunta bio je sanitarni koridor i to je baš izgledalo strašno. Vojnici su stajali sa mašinkama i nisu mi dozvolili da prođem. Tražili su da izvadim tri dozvole i to fizički da odem u vladinu kancelariju i policiju. Kada sam to pribavila, nisu mi dali da biciklom pređem razdaljinu između regija, već su me prisilili da idem autobusom – kaže Radojičićeva.
Slavna i u Čileu
Sredinom prošlog meseca vozeći duž obale od San Antonija prema Valparaisu, ispred Snežaninog bicikla zaustavilo se vozilo sa natpisom “seguridad”. Karabinjerosi iz Algaroba izašli su iz automobila. Dva muškarca i jedna žena, okružili su Snežanu i počeli da zapitkuju.
– Tada sam izbila na vrh užasno strme uzbrdice i pokušavala da povratim dah, pa mi nije bilo do priče. Kad sam raspoznala da muškarac ponavlja to “seguridad”, postajem i pomalo neprijatna. Šta hoće oni od mene? Koliko znam, ovde nema sanitarnih koridora. Presretanje stranca nasred puta da bi mu se proverilo zdravstveno stanje deluje mi kao ozbiljno ugrožavanje slobode. Međutim, muškarac najbliži meni odmahuje glavom kad mu poturim ruku kao za merenje temperature. Tad iz kola iskače i četvrti, najstariji karabinjeros koji je sedeo za volanom. “Serbia, si?!” pita me. “Bicikleta San Antonio a Valparaiso?” I tu mi sine da je čitao jučerašnji “El Lider” i intervju sa mnom. Spustim gard. I onda se ispostavi da su samo hteli da se upoznaju sa mnom i da naprave selfije. Šta ti je slava! – zaključuje Radoičićeva.
Desetak dana kasnije isti članak pomoći će joj da prođe sanitarni koridor na ulazu u Pičidangui, čileanski grad na obali Pacifika. Mladi specijalac obraćajući joj se na engleskom, pita je odakle dolazi, a kad čuje Srbija, kaže kako voli njenu zemlju. Priča da je bio na službi u Banjaluci osam meseci 2019. i da mu je ostala velika želja da vidi i Srbiju.
– Rekla sam pomalo neljubazno “Super, ali što me zaustavljate?” Ceo dan sam se borila sa jakim čeonim vetrom i uzbrdicama i nije mi baš bilo do ćaskanja. Utom je prišla žena specijalka. Objasnila mi da je grad u drugoj fazi karantina i otuda sanitarni koridor. Mladić dodaje da bi trebalo samo da popunim obrazac. “Okej, sad ću ga popuniti”, odgovorim, parkiram bicikl i sednem u kućicu da onlajn apliciram. “A vi u međuvremenu pogledajte ovaj novinski članak o meni”, kažem poturivši im onaj intervju iz San Antonija – prepričava Snežana događaj sa naplatne rampe.
Dok je ona popunjavala podatke, specijalka je napolju čitala tekst naglas. U trenutku kada je Snežana stigla do trećeg pitanja u formularu, vojnici se pojavljuju na vratima i kažu joj da ne mora da popunjava obrazac i da može odmah da prođe. Posle par selfija, razmenili su kontakte, a vojnik u Snežanin telefon memoriše svoj broj i to ćirilicom: Vojnik Kortez. Na kraju kaže, da mu je žao što ju je zaustavio, ali da je presrećan što je imao priliku da usred Čilea progovori srpski.
