Legendarnu glumicu Radmilu Živković publika pamti po blistavim ulogama u kultnim filmovima kao što su “Sabirni centar”, “Položajnik”, “Mrtav ladan”, “Naivko”, “Uvek spremne žene”, “Poltron”, “Ledina”, “Još ovaj put”. Kada je reč o serijama, pojavljivala se u “Stižu dolari”, “Srećni ljudi”, “Ulica lipa”. Mnogi je pamte po ulozi tetke Doke u kultnom filmu “Zona Zamfirova”.
Pokazala je da poseduje izvrsne komičarske veštine tako da se replike iz njenih filmova i serija rado prepričavaju. Nastupala je u Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Zvezdara teatru i prvakinja je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedan od najvećih uspeha u karijeri Radmile Živković je dobijanje nagrade “Žanka Stokić”, koja je pre nje uručena Mileni Dravić i Svetlani Bojković. To se dogodilo 6. februara 2005, i to za ulogu Živke Popović u predstavi “Gospođa ministarka”. Ova rođena Kruševljanka dobitnica je nagrada kao što su “Carica Teodora” u Nišu, Zlatna arena u Puli i mnogih drugih. Želja joj je da se okiti i “Dobričinim prstenom”. Majka je glumice Bojane Bambić.
Komplikovan posao
– Svaka uloga, a bilo je zaista mnogo u mojoj karijeri, značajna je, ne bih mogla da izdvojim koja mi je najdraža. Jer biti glumac ne znači samo stati pred kameru i govoriti tekst, postoji istorija lika o kome se dogovarate sa rediteljem i zajedno radite na toj roli, pa možete da opravdate njegova očekivanja, ili da ga izneverite. Svaka uloga je priča za sebe, i mogu reći da je gluma vrlo komplikovan posao.
Ističe da je gluma za nju bila više od posla i da je uvek želela da perfektno dočara lik.
– U svaku ulogu sam se uključivala maksimalno, davala sam sve od sebe. Uvek sam mnogo razmišljala o liku koji igram. Kad se napravi detaljna analiza uloge, ko je i šta je lik koji treba da odigrate, onda može da se vidi rezultat. U suprotnom, lik je neprepoznatljiv i samim tim nezanimljiv za publiku. Zahvaljujući bezuslovnom davanju, uspevala sam da i od malih uloga napravim upečatljive, kvalitetne role. Moram da kažem da sam imala, kako da kažem, sreću da sam radila u vreme kada su se pravili dobri, kultni filmovi.
Naša sagovornica kaže da je trenutno nema u serijama i filmovima.
– Danas sam slabo angažovana u filmskim ostvarenjima, ne znam zašto, ali uloge se svakako dodeljuju mlađim ljudima i to je nekako očekivano. Za glumice koje su u mojim godinama skoro da nema uloga. Za muškarce i ima, muški su događaji, muške su priče, a ako i ima ženskih likova, onda su to mlade žene i devojke koje su stručnjaci u svemu i svačemu. Dramaturgija je sada, inače, kako da kažem, pojednostavljena – danas se kod nas više snima o na primer tajnim službama, procena je da je to aktuelno i to kao interesuje gledaoce. Naravno, niko nikada neće znati da li je to baš prava tema za serije, filmove, ali šta je tu je.
Naša sagovornica smatra da bi u središtu filmske priče morao da bude čovek.
– Po mom mišljenju, filmovi se prave za ljude koji bi mogli da u filmovima prepoznaju svoje teme i živote i to ljude veže za neko ostvarenje. Osnovni ljudski život, priče iz života, to je zapravo prava tema za dobar film. To mora da bude priča umetničkog dela i stoga smo mi danas u našim brojnim produkcijama malo zalutali.
Ovacije u Zagrebu
Radmila Živković je dobitnica brojnih nagrada i priseća se koliko joj znače ta priznanja.
– Pulsku Zlatnu arenu sam osvojila za “Sabirni centar”, to je tada u tadašnjoj Jugoslaviji bilo najveće priznanje, bio je to naš Oskar. Ali kod nas tako velike nagrade imaju kontraefekat. Kad dobijete Arenu, onda vam je garantovano da sledeće tri godine nećete snimati. Jer računica filmskih autora je sledeća – ona je sada dobila nagradu, znači neće je dobiti u naredne tri godine. I tako uloge daju nekom drugom. Meni je Zlatna arena značila profesionalnu satisfakciju, ali mi nije bila čak ni preporuka za sledeći posao.
Priseća se i vremena kad je snimljen prvi film za pripadnice nežnijeg pola.
– U moje vreme se nisu snimali filmovi o ženama. Prvi pravi film o ženi koji je kod nas sniman bio je “Petrijin venac”, za koji nisam bila kandidat za glavnu ulogu, jer nisam imala lice, izgled za lik te žene.
Nije, kaže, uspela da izbegne pojavljivanje u popularnim televizijskim serijama.
– Drage su mi uloge u “Sivom domu”, “Ulici lipa”, potom role u filmovima “Zona Zamfirova” i “Ledini” Ljubiše Samardžića. Ja se posle toga ne sećam da sam više negde igrala što se tiče filmova i serija.
Početkom 2020. godine beogradski umetnici Narodnog pozorišta su gostovali u Zagrebu posle mnogo godina i doživeli ovacije. Radmila se priseća tog događaja.
– Na Bogojavljenje 2020. sa predstavom “Gospođa ministarka” gostovali smo u Zagrebu posle pauze od 37 godina. Trebalo je i oni da dođu kod nas, sad se više ne sećam da li su došli jer je proglašena pandemija korone. Mi smo napravili spektakl u HNK. Svi su bili oduševljeni, i kolege i publika i kritika. To je bilo opšte oduševljenje, velika radost. Šta da kažem, rat je uništio i prekinuo mnogo toga. Naša profesija je doživela potpuni pad, prekinuta je, ali šta je tu je.
Nušića razume ceo svet
Velika glumica je igrala u legendarnom filmu “Variola vera” i daje poređenje između ne samo tog filma, nego stvarnih zbivanja i današnje pošasti.
– Tada u vreme variole vere sve se nekako brzo završilo, svi su znali šta treba da rade. Sada je situacija bila konfuzna u celom svetu. Uticala je na svaki segment života i naša profesija je naročito pogođena. Glumci ne mogu da rade pod maskama. Mnogi projekti su odlagani zbog bolesti glumaca. Evo sad radimo jednu predstavu “Iranska konferencija” i stalno smo u kontaktu, i to bliskom. E to su muke, ne samo naše nego i drugih profesija. Inače, ova predstava, čija će premijera biti 6. marta, rađena je po delu ruskog pisca i nema veze sa onom iranskom konferencijom od pre 70 godina, nego se tiče sadašnjosti. Tu se mi kao ljudi preispitujemo ko smo, kako utičemo na događaje u svetu…
Igra i u “Ožalošćenoj porodici”, nedavno su gostovali u Sarajevu i Banjaluci, a glumačka diva je upečatljiva i u ulozi Hasanaginice u istoimenoj predstavi.
– Uloga “Gospođe ministarke” je obeležila moju karijeru, znate kako, to se tako nametne. Predstava se dopada ljudima, zato što je reditelj Jagoš Marković pravi majstor. Živka je jedna obična žena, kojoj se dogodila vlast. Nekad se žena doktora zvala doktorka, a žena inženjera inženjerka, mada je jedino od “graditeljstva” znala da stavi kupus u lonac. Ali tako je bilo, pa je i žena ministra bila logično ministarka. I šta ta moja Živka želi kad postane ministarka? Ona želi da zbrine svoju decu, da od sina načini diplomatu i da dobro udomi ćerku. Kad joj smaknu muža sa mesta ministra, jer više nije potreban moćnicima, Živka misli da je nastradao zbog nje i tu počinje njen slom.
I tu se ogleda genijalnost Branislava Nušića koji je najveći pisac ljudskih duša, ukazuje velika glumica:
– Sećam se jednog gostovanja u Stokholmu s ovom predstavom. Bili smo prvi teatar iz Istočne Evrope koji je gostovao u Dramatenu, čuvenom kraljevskom pozorištu. Posle predstave ja sam ostala malo u garderobi da se sredim za prijem koji je upriličen za diplomatski kor i nas glumce. U holu mi je pritrčala jedna žena, koja mi je na engleskom rekla: “Čekala sam samo vas.” Bila je to supruga irskog ambasadora. Kazala mi je da ne zna, naravno, srpski jezik, niti je mogla da prati titlovanje na švedskom jeziku, ali je sve razumela. E to je naš veliki Nušić, pisac koga prepoznaju svuda u svetu…
Nisam htela da budem goli kip
Na pitanje da li je nekad odbila neku ulogu i da li je zbog toga zažalila, naša sagovornica kaže da je bilo i toga.
– Odbila sam ulogu u filmu Lordana Zafranovića, nisam htela da izigravam goli kip nasred dubrovačkog trga. Nisam htela da stojim gola, da me mažu medom i da muve naleću na mene. Iako su mi govorili da će angažovati dublerku, ja nisam pristala. Odbila sam i ulogu u njegovom filmu “Muke po Mati”, jer je trebalo da igram devojku u veslačkom klubu koja je među muškarcima, i to stalno gola. Tada sam bila treća godina Akademije.
Inflacija priznanja
– Posebno mi je draga nagrada koja nosi ime velike Žanke Stokić. Međutim, moje je mišljenje da ne bi trebalo da se dodeljuje svake godine, nego bar svake druge. Dodeljujući je svake godine došlo se do, hajde da kažem, inflacije ovog priznanja.
Kvalitet važniji od kvantiteta
– Imala sam sreću da sam glumu učila u vreme zlatnog perioda srpskog filma. Vredno se radilo i na Akademiji, a danas imate gomilu filmskih fakulteta i godišnje izađe i više od 200 glumaca. To nije dobro ni za te mlade ljude ni za umetnost. U moje vreme se znalo ko može da se bavi ovim poslom, ni u Klub književnika nije moglo da se uđe tek tako.
Nije Bulka nego Đilda
– Igrala sam Đildu u “Srećnim ljudima”. Sećam se, prvobitno je moj lik trebalo da se zove Bulka. Kažem ja Siniši i Ljiljani Pavić, autorima serije: “Molim vas nemoj da budem Bulka, svi će me zvati tako.” I onda oni smisle novo ime Đilda. Sećam se, taksisti su me tako zvali po beogradskim ulicama.
