Mladi režiser, Davor Marinković (32) rođen je u Požarevcu, a samo dva meseca pre početka raspada Jugoslavije “presađen” u Italiju, gde su se preselili njegovi roditelji Simonida i Novica.
Živi u gradiću Kreaco nedaleko od Vićence, diplomirao je režiju na Fakultetu u Padovi, na istom fakultetu magistrirao produkciju u umetnosti i medijima, a za producentsku kuću u tom gradu se bavi filmom i teatrom. Uz to je konstantno i neumorno usavršavanje filmske profesije postalo njegov životni cilj.
Tokom studiranja režirao je nekoliko kratkih filmova, od kojih je jedan, 2017. prikazan na festivalu u Veneciji. Tokom pandemije korone započeo je montažu svog prvog dokumentarnog filma “Reznica”. Davor i njegovi saradnici, Marko Karminjan i Lorenco Skalki, fotograf i antropolog, proveli su proleće i leto 2019. godine sa osobama koje su u vihoru rata, tokom devedesetih godina izbegle iz Bosne i Hrvatske u Srbiju i koje i posle skoro 30 godina pokušavaju da puste korene u novoj sredini u kojoj žive.
Film je posle završene postprodukcije počeo da se prikazuje na festivalima, krajem maja premijerno je prikazan u Beogradu, a potom je usledila i italijanska premijera na Pordenone Docs festu. Usledile su i dve značajne projekcije na severu Italije posle kojih je publika imala priliku da o filmu razgovara sa autorima.
Naziv filma je botanički pojam, reznica je odsečeni deo biljke koji može ponovo da pusti korene i da se zasadi na drugom mestu. Film predstavlja snažnu metaforu. Ponosan na svoje korene i na svoje srpsko poreklo, ali ne samo svoje, već i svojih junaka, Davor se poistovetio sa njihovim sudbinama i poželeo da im da glas, da ih pusti da govore o nedaćama i golgoti koju su preživeli, o lutanjima od nemila do nedraga, obijanju tuđih pragova, govoreći kroz metaforu.
– Ovaj film ne govori o ratu, već o potrazi za domom, za kućom – ističe Davor i dodaje da se tokom snimanja i identifikovao sa akterima filma, jer je odrastao u Italiji.
Marinković je pokušao da predstavi dve generacije izbeglih lica koje i dalje nastoje da stvore nov identitet posle raspada Jugoslavije.
“Poredila sam se sa drvetom: rat je sasekao stablo, a koren je ostao u Tuzli. I to stablo nekako sam nosila i pokušavala da pustim korene, barem jedan koren da pustim da bih se osećala živom”, reči su Mirjane Vučković koje otvaraju dokumentarac.
Uz Mirjanu koja je rođena u Tuzli, iz koje je 1992. pobegla sa decom u Srbiju, glavni protagonista filma je i Branislav, rođen 1999. od oca Bosanca i majke Hrvatice, koji su se upoznali u prihvatnom centru u Srbiji. Borislav predstavlja svu decu koja doživljavaju dupliranje, konfuziju identiteta, vezanu za činjenicu da su rođeni u Srbiji, da osećaju da joj pripadaju, ali da znaju da potiču iz patnje i bolova ali od negde drugde. U tom smislu, Mirjana i Borislav predstavljaju dva pogleda, jedan prema prošlosti, a drugi prema budućnosti.
Ove dve priče, zajedno sa pričama Radeta, Goranke, Dražena i Fikrete, istražene su u istoimenoj knjizi fotografija koju su izradili Marko Karminjan, Davor Marinković i Lorenco Skalki. Oni pokušavaju da do kraja godine organizuju i izložbu slika.
Film je prikazan i na festivalu u Sarajevu, a sledi projekcija u Ohridu. Dobio je podršku Filmskog centra Srbije i dovršen je uz pomoć producenta Mirka Bojovića, a na “Reznici” i montažer Aleksandar Stanojević, dizajner zvuka Goran Štifanić, korekcija boje Marko Milovanović, grafički dizajner Mihailo Ršumović, koordinator postprodukcije Miljana Martinović, muziku je komponovao Luka Ćeskoti.
Spasimo “Vesti”
– Duboko zahvaljujem nezavisnom listu “Vesti” i njegovim novinarima što su nam dali mogućnost i priliku da govorimo o filmu u ovom teškom momentu za opstanak lista. “Vesti” su uvek bile tu za naš narod u dijaspori i ne samo za naš već i za sve narode bivših jugoslovenskih republika bez predrasuda i diskriminacije. Moj apel svim čitaocima je, spasimo naš jedini list – poruka je Davora Marinkovića.
Mašta o Beogradu
Filmovi u njegovoj glavi su počeli da se rađaju i brojni su, njegov talenat ne miruje, a Davor mašta da se jednoga jednog dana preseli u Beograd i da u glavnom gradu Srbije nastavi da snima svoje filmove.
Jake emocije
Davor navodi da u principu publika reaguje jako emotivno na ovaj film iz različitih razloga.
– Neki to prepoznaju kao raprezentativnu priču naših područja razaranih ratom, gde su patnje izbeglica svuda slične, ili zbog toga što je pitanje o domu univerzalno i gledaoci u Italiji su mogli da se prepoznaju u nekim stvarima o kojima govore Mirjana i Borislav, glavni junaci filma, iako publika u Pordenonu, Veroni, Padovi, nije proživela jugoslovenske ratove. Pogotovo je u Sarajevu, na svetskoj premijeri, bilo jako emotivno, neko je pustio suzu, a jedna gospođa mi je posle projekcije rekla: “Hvala ti za ovu katarzu.” Nisam znao šta da odgovorim. U Beogradu je film dobio veliki aplauz u prenunoj sali Doma omladine. Utisci posle projekcije su bili odlični.
