Darvinizam koji proučava fizičku evoluciju, nametnuo je pitanje naučnicima da li u mozgu ljudskog bića postoji neki centar – oni kažu modul – specifikovan da reaguje na religijske agense, kao što je mozak pripremljen da reaguje na svakojake agense, uključujući one koji ga ugrožavaju. Da li je taj centar deo ukupne evolucije mozga – kako tvrde teoretičari religije – ili je samo uzgredni produkt evolucije ostaje otvoreno pitanje, jednako kao zašto verujemo ili da li ima-nema boga.
Svojevremeno su Stiven Džej Guld, evolucioni biolog sa Harvarda (umro je 2002. godine), i Ričard Levonton upotrebili izraz spandrel, što označava strukture koje nastaju sasvim slučajno i nemaju nikakvu svrhu.
Kad se, na primer, spoje dva luka, između spojenih krakova pojaviće se izgled latiničnog slova V. To je spandrel, u ovom slučaju odlika bez sopstvene adaptivne vrednosti. U arhitekturi, spandrel može biti neutralan, ali će se često učiniti funkcionalnim. Zidanjem stepenica, ispod se pojavljuje trouglast prostor; zatvaranjem tog prostora javlja se njegova svrha. Međutim, bio on funkcionalan ili ne taj prostor je spandrel, nenamerni, uzgredni produkt zidanja stepenica. To će reći da spandrel u mozgu ne mora da ima nikakvu funkciju, ali i da, slučajno, može da je dobije.
"Prirodna selekcija je učinila da ljudski mozak bude veliki" – pisao je Guld – "ali najveći deo naših mentalnih potencijala mogao bi se uračunati u spandrel, tj. u neadaptivne sporedne posledice nastale tokom stvaranja složene naprave sa takvom strukturalnom kompleksnošću kao što je mozak."
Prosec mišljenja
U toj fazi istraživanja na red su došle alatke u procesu mišljenja.
Težak život ranog čoveka, u dobu prvobitnih zajednica, favorizovao je evoluciju izvesnih kognitivnih, saznajnih alatki, a među njima i sposobnost registrovanja prisustva agensa, to jest organizama koji bi mogli biti opasni po život, potom osobinu tražnjenja uzroka i otkrivanja posledica svih prirodnih događaja, najzad i shvatanje da i drugi ljudi imaju razum i sopstveno mišljenje, verovanje, želje i namere.
Ove kognitivne alatke psiholozi nazivaju detekcijom agenasa, kauzalnim rezonovanjem i teorijom razuma.
Detekcija agenasa razvila se zbog pretpostavke da je prisustvo agensa, što je žargon za svako stvorenje sa nezavisnim delovanjem, mnogo adaptivnije od pretpostavljanja njegovog odsustva. Ako ste pećinski čovek, bolje je da pretpostavite da je neko kretanje koje ste u daljini uočili krajičkom oka – neki agens, znači neprijatelj, i da odmah bežite, čak i ako je vrlo moguće da je ta pretpostavka pogrešna. Ukoliko se ispostavi da je to bilo samo lelujanje i šuškanje lišća, vi ste u dobitku – živi ste, ali ako je to, pak, bila neka džinovska hijena, a vi niste pobegli – mrtvi ste.
Kretanje koje uočavamo na obodu vidnog polja uvek doživljavamo kao agens, tj. – zavisno od okolnosti i sredine u kojoj se nalazimo – bilo kao životinju, bilo kao ličnost, ali uvek je to neko sposoban da deluje nezavisno od naše volje. Ovo se događa, po pravilu, samo u jednom smeru. Tako, veliki broj ljudi za neku stenu može da pomisli da je medved, ali gotovo niko, kad ugleda medveda, neće pomisliti da je to stena.
Kako bi ova osobina – prvi modul koji čoveka opredeljuje da postane religiozan u najširem smislu – mogla da doprinese nastanku i održavanju verovanja u natprirodno, u krajnjoj liniji u postojanje Boga?
Ona ukazuje da je naš mozak pripremljen za reagovanje na agens koji ga možda ugrožava, čak i ako je to u suprotnosti s logikom.
"Centralni koncept u religijama odnosi se na agense" – pisao je 2004. psiholog Džastin Baret, u rezimeu o teoriji sporednog produkta. – "Zašto bi neko verovao u Boga? Religiozni agensi su često natprirodni. Nekad su to ljudi sa posebnim moćima, statue koje primaju molbe i nekad ih ispunjavaju, ili je to neko božanstvo koje može delovati na nas i na svet."
Narodna psihologija
Drugi mentalni modul koji nas čini prijemčivim za religiju jeste kauzalno rezonovanje, to jest sposobnost uspostavljanja veze između uzroka i posledica. Ljudski mozak je razvio kapacitete za uspostavljanje hronologije i uzročno-posledičnih veza za bilo šta što se dogodilo.
"Mi automatski i nesvesno tražimo objašnjenje za stvari koje se događaju oko nas. Zbog neobičnih fizičkih osobina i misteriozne moći, bogovi predstavljaju odlične kandidate da ih smatramo uzročnicima neobičnih događaja za koje sami nemamo nikakvo logično objašnjenje."
|
Deca i Bog Ideja o Bogu koji se zna i nikad ne greši, privlačna je i lako prihvatljiva. Deca rado prihvataju ideju o Bogu i u religioznim i u nereligioznim sredinama. To se može videti iz tradicionalnog eksperimenta o pogrešnom verovanju, koji je izveo Džastin Baret. |
Treći kognitivni trik koji nas zavodi da uplivamo u regiozne vode jeste neka vrsta socijalne intuicije, poznate kao teorija razuma. To je, u stvari, loša fraza, ne baš pravilno upotrebljen izraz, pošto je u pitanju nešto što se odigrava automatski, dok teorija podrazumeva formalnost i samosvest. Drugi termini koji se koriste za isti koncept jesu socijalna kognicija ili narodna psihologija. Ovaj poslednji izraz, narodna psihologija, koriste Atran i njegove kolege, istomišljenici.
Narodna psihologija nam omogućava da anticipiramo postupke drugih ljudi i da ih navedemo da poveruju u ono što bismo mi želeli da veruju. To je suština sveta – od braka do pokera. Osobe bez te odlike, na primer, one sa teškim autizmom, nisu sposobne da zamisle sebe u cipelama drugih ljudi.
Proces počinje prihvatanjem postojanja razuma, našeg sopstvenog, ali i drugih ljudi, što, inače, ne možemo ni da vidimo niti da osetimo. Ovo nas čini otvorenim, tako reći instinktivno, za verovanje u odvojenost tela (koje nam je vidljivo i koje osećamo) od razuma (koji niti vidimo niti osećamo).
Ako možete da prihvatite razum drugih ljudi koji ne možete da verifikujete empirički, kao nešto opipljivo – kaže Pol Blum, psiholog i autor knjige "Dekartove bebe", objavljene 2004. godine – ostaje vam samo mali korak do prihvatanja razuma koji ne mora biti u vezi s telom. A onda vas samo još jedan mali korak deli od prihvatanja nematerijalnog duha i transcedentnog Boga.
