Baza Jug – kako su po velikim severoatlantskim uzorima nazvali vojni kompleks izgrađen na toponimu koji nosi prozaično, narodno ime – Cepotina – nalazi se u jednoj od strateški najvažnijih oblasti današnje Srbije.
Nekoliko kilometara južno od Bujanovca, u kraju koji je nedavno izgubio srpsku narodnu većinu, uz usko grlo Koridora 10, u blizini najvećeg narko-kartela u Evropi, šezdeset kilometara od Bugarske, trideset od makedonske granice, pokraj na silu osamostaljenih Kosova i Metohije, nešto više od stotinu kilometara od Albanije. Baza Jug izgrađena je na 35 hektara zemljišta, ima 66 objekata sa nekih 22.000 kvadratnih metara, od kojih dve trećine spadaju u visokogradnju.
U ovoj bazi radiće hiljadu pripadnika naše vojske. Građena je punih šest godina. Toliko vremena utrošeno je pre svega zato što se pokazalo da je ulaganje 1,7 milijarde dinara u ovaj projekat (oko 27 miliona američkih dolara) predstavljalo veliki izdatak za osiromašenu srpsku državu.
Otvaranje nove baze podstaklo je brojne kontroverze. Večito nezadovoljni prvaci Albanaca iz Preševa i Bujanovca izrazili su javno svoje negodovanje. Posebno im smeta što je baza zamišljena kao središte i mesto obuke jedinica koje bi trebalo da suzbijaju terorizam.
Albanski političari, koji se do danas nisu odrekli (a niko to od njih nije javno ni tražio) nezakonitog referenduma kojim su 1992. pokušali da uspostave poseban politički entitet u oblasti, oštro su kritikovali otvaranje ove baze tvrdeći da je reč o militarizaciji ove oblasti.
Vođe albanskih stranaka, rukovodioci opština, od kojih su neki do 2001. godine učestvovali u borbama protiv Srbije, tvrde da bi država mogla da ulaže u ekonomiju opština sa albanskom većinom, umesto što gradi vojne baze.
Kritičari predsednika republike i njegove administracije (Vlade Srbije), iz redova parlamentarne opozicije, odbacuju samu ideju reforme vojske. Oni osuđuju mala ulaganja u odbranu, njeno smanjenje i prilagođavanje Severnoatlantskom savezu.
Baza Jug smeta im zbog toga što je sagrađena tamo gde se u doba Miloševića završavala faktička vlast Srbije, ne dopadaju im se sporazumi sa Severnoatlantskim savezom, a za najveću bazu na teritoriji Srbije smatraju američki garnizon u uroševačkom Bondstilu.
Istina je da je Srbija država bez čvrstog i dugoročnog državnog plana. Demokratske vlasti su slabe, u njima često uspešno napreduju karijeristi i pokvarenjaci.
Nacionalni program oni vide kao šovinizam, ekonomsku strategiju brkaju sa populizmom, socijalnu politiku sa demagogijom, ekologiju sa nadziđivanjem a opšte dobro sa ličnim uspehom. Ipak, izgradnja Baze Jug odavno je neophodna i višestruko je korisna.
Naša je država nesumnjivo poražena, a naš narod je odavno narkomanski zavistan od stranih kredita i populističkih davanja države. Nesumnjivo, ono što se događa u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, na Kosovu i u Vojvodini nije samo posledica lošeg stanja našeg društva, raspada srpske nacije, zločinačkih grešaka Miloševićevog režima i kratkovide korumpiranosti i slabotinje demokratskih stranaka, već i neprijateljskih napora pojedinih naših suseda i nekih velikih sila.
Uprkos svemu tome, Srbija je posle 2000. godine presporo i teturavo počela da ide napred. U vojnom smislu, izgradnja baze Jug jedna je od najboljih vesti koje smo čuli poslednjih godina.
Baza Jug biće jedna od garancija našeg suvereniteta na jugu Srbije i bezbednosti jedne od strateški najvažnijih sabraćajnica naše države i privrede. Ova baza je građena šest godina. Jedva je izgrađena. A u Preševo, Bujanovac i Medveđu je Srbija, samo tokom krizne 2008. godine, uložila dvostruko više novca (60 miliona dolara). Dobro je što smo ovu bazu izgradili u sporazumu sa Severnoatlantskim savezom.
Razlog za ovu konstataciju je činjenica da je ovaj savez višestruko jači od naših oružanih snaga i trenutno je naš vojni napredak moguć samo u sporazumu sa njegovom komandom. Baza Bondstil je, treba pomenuti, prostorno 27 puta veća od baze Jug!
Dolaskom hiljadu vojnika (a možda i njihovih porodica) u oblast Bujanovca neće samo biti povećana bezbednost tamošnjeg stanovništva. Hiljadu novih zaposlenih, plaćenih iz budžeta, podstaći će tamošnju trgovinu i privredu.
Niko o tome ne govori, ali svakako nije nevažno: ako dugoročno u ovoj oblasti bude živelo 4.000 novih stanovnika – pripadnika vojske i članova njihovih porodica – Bujanovac će ponovo postati multietnička sredina bez nacionalne većine, što je i bio do 1991. godine, pre porasta broja lokalnih Albanaca.
