Korak ka uspešnijem lečenju srca

Profesor Univerziteta u Torontu: Dr Milica Radišić sa svojim studentima

 

Dr Radišić, naime, u laboratoriji "proizvodi" tkivo koje je živo i ponaša se kao pravo srčano tkivo. Naime, u toj "proizvodnji" koriste se biomaterijali, npr. sunđer od kolagena u koji se stave životinjske ćelije. One počnu da se ramnožavaju, povežu se jedna sa drugom i izgledaju kao tkivo sa koga su uzete.
 

– Takva tkiva rutinski pravimo, a ja sam stručnjak za bioreaktore, dakle, moj zadatak je da simuliram, odnosno da obezbedim takve uslove da ćelije misle kako su u svom pravom okruženju, u organizmu – objašnjava naša sagovornica. – Takođe, radimo i na tome da se iz ćelija kože ljudi naprave matične ćelije (to već možemo), a iz njih srčane ćelije (na tome sad radimo) kako bi od njih razmnožavanjem nastalo srčano tkivo, što do sada niko nije uradio.
 

To što je posle postdiplomskih studija na Harvardu došla u Toronto da radi objašnjava i činjenicom da je najveći kanadski grad stecište vrhunskih naučnika za matične ćelije.
 

– U Torontu postoji sedam bolnica u kojima rade vrhunski stručnjaci za biomaterijale. Nema mnogo gradova na svetu gde to imate i zato sam prihvatila poziv da predajem na torontskom univerzitetu.
 

Za sebe kaže da je strog, ali pravičan profesor. Uživa u radu sa svojim studentima (na masters i doktorskim studijama) i misli da su to sve vredna i dobra deca jer, da nisu, ne bi ni krenula putem koji su izabrala.
 

– Puno radim i ponekad se osećam krivom zbog moje dece. Nastasja ima osam godina, Teodora pet, a Mihailo 20 meseci. Međutim, kad dođem s posla, njima se potpuno posvetim. Kad radim, onda sam posvećena poslu. Drži me i to što radim nešto plemenito, nešto što ljudima može da pomogne.
 

Majka troje dece: Milica Radišić sa Nastasjom, Teodorom i Mihailom

Samo 33 godine života bile su dovoljne Milici Radišić, Novosađanki koja u poslednjih pet godina živi i radi u Torontu, da se ostvari kao majka troje dece, završi doktorske studije na čuvenom Masačusets institutu za tehnologiju (MIT), postdoktorske studije na Harvardu, postane profesor na torontskom univerzitetu i stručnjak za biomaterijale, specifično za bioreaktore. Naravno da je naše prvo pitanje u razgovoru sa ovom ljubaznom i skromnom mladom ženom bilo: kako je moguće sve to odjednom uraditi?
 

– Nije ovo neki savet, ali jednostavno nisam razmišljala u šta se upuštam. Tačnije, nisam se plašila ni da preduzmem korake, ali ni posledica urađenog. Naučila sam, još dok sam bila na doktorskim i postdoktorskim studijama, da ako čovek čeka da ima više vremena ili da se neke kockice sklope, ništa neće uraditi. Jer nikada neće doći vreme kad ćete imati manje obaveza. Što se više napreduje na profesionalnoj lestvici, to je obaveza sve više, a slobodnog vremena sve manje. Ne može se iskalkulisati život u smislu da kažete: e, sad ću lepo da radim na karijeri, pa kad postignem sve što želim, onda ću se okrenuti porodici. Obično je, kad se izgradi karijera, kasno za porodicu, tako da sam krenula da radim sve zajedno i, evo, preživela sam (smeh).
 

Naša sagovornica kaže da je najvažniji dobar koren, s njim možete da rastete bilo gde. Tako je ona osnovu ponela iz srednje škole, gde je najviše volela matematiku i hemiju. Posle prve godine hemijskog inženjerstva na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu otisnula se u svet. Prvo u Hamilton (Ontario) na Mekmaster univerzitet, gde je diplomirala sa izuzetno visokim prosekom. Položila je u Americi obavezan ispit koji kvalifikuje kandidate za postdilomske studije i direktno krenula na doktorat na čuveni MIT.
 

– Oduvek me je zanimalo hemijsko inženjerstvo. To je najšira oblast jer se iz te oblasti može krenuti u različitim pravcima.
 

Sa Srbijom dr Milica Radišić nema naučnu saradnju. Ali su je zvali na svetsku rektorsku konferenciju prošle godine. "Baš sam se lepo provela", ističe Milica.
Kad bi u Srbiji i bilo nekih para za ovakvu vrstu istraživanja koje radi dr Radišić (a nema ih), postavlja se pitanje, po njenom mišljenju, da li treba prvo rešavati praktične probleme ili izdvajati za ovakvu vrstu istraživanja, koje je "luksuz bogatih". U svom poslu i istraživanju ona se nada će se, na duge staze, moći da kreiraju novi tretmani u kojima će moći da se "popravljati" oštećeno srce pacijenta. U bliskoj budućnosti, dr Milica Radišić smatra da će korišćenje srčanog tkiva "proizvedenog" u laboratoriji dovesti do boljeg razumevanja srčane bolesti, a onda, potencijalno, i do razvoja novih lekova kojima će se tretirati osobe sa oštećenim srcem.