Niko nikada nije pobedio smrt. Posebni, obeleženi iz nekog razloga, ponekad za kratko, uspeju da je gledaju direktno u oči i nateraju je da se povuče.
Da, ja sam smrti gledala u lice, u oči. Ležeći na travi, osetila sam njen miris, piše Nataša Kovačević u knjizi “Koraci”.
Čekić sudbine
– Na nebu se odvijala borba mog anđela čuvara i pomenute gospodarice smrti. Ne jednom, već tri puta. U toj borbi videla sam momenat kada je moj anđeo ostao bez jednog krila, ali se izborio. Sada ga, među drugima, lako prepoznajem i uvek mu namignem. Na onoj vrućini, sa onakvom povredom, čekajući prvo hitnu pomoć, pa dolazak helikoptera, mogla sam lako da iskrvarim. Sunce se, čini mi se, spuštalo sve niže i niže zaustavljajući mi gotovo dah.
Ali nisam. Da dobijem sepsu još lakše. Ali, nisam… Prilikom operacija, kada mi je, usled velikog gubitka krvi, pojave nekroze, srce za trenutak stalo. Ali, nije… Moj anđeo čuvar je imao druge planove za mene. Neverovatno je koliko zaboravimo na svu svetlost i lepotu koja nas okružuje, opterećeni svakodnevnim obavezama i problemima. Na nadu. Veru. A život je jedan. Vredi boriti se za njega, jer je dragocen.
Ležeći na travi, gledajući pomenutu borbu, prva pomisao mi je bila da neću više igrati košarku. Bez mnogo pitanja sebi, Bogu, prihvatila sam tu spoznaju mirno, kao čekić sudbine.
U toj situaciji nisam bila besna i ljuta, svesna sve vreme da je moj anđeo čuvar izgubio svoje krilo spasavajući mi, ono što se tako jednostavno zove – život, upečatljivo je opisala Nataša svoja prva razmišljanja u trenutku nesreće.
Sledeća stvar na koju se fokusirala i o kojoj je razmišljala je bila njena porodica.
“Bavite se sportom”
Nesreća se dogodila 7. septembra 2013, a dva i po meseca kasnije prvi put se pojavila u javnosti, na prijateljskoj utakmici njena dva kluba Crvene zvezde i Đera – 20. novembra u Železniku. Na tu utakmicu je, zahvaljujući Zvezdi, otišla sa protezom. Pismo napisano za vreme rehabilitacije, kako piše, Nataša je želela, ali nije mogla da pročita. U njeno ime pročitao ga je porodični prijatelj Božidar Manojlović.
“Ljudi me često pitaju odakle mi snaga, ali zapravo ništa se nije promenilo. Samo su pravila igre, zvane život, drugačija. S snaga je tamo gde je i bila do sada. Snaga je u mojoj majci, mom ocu, mob bratu i mojim prijateljima, od kojih sam većinu upoznala na terenu. Moja poruka je jednostavna. Bavite se sportom. Amaterski ili porfesionalno, svejedno. Poenta je da ćete iz njega izaći mnogo jači, nego što ste bili kada se počinjali”, poručila je tada Nataša zahvaljujući svima na podršci.
Godinu i po posle nesreće, ponovo je bila na terenu, “kakav je to osećaj bio”. Marta 2014, osnovala je Fondaciju za pomoć mladim sportistima.
– Imala sam potrebu da se i na taj način odužim društvu i javnosti za ono što je meni pruženo posle nesreće, da budem ja ta koja će da nekom vetar u leđa. Naša misija je da se bavimo sportistima ukoliko dožive neku težu bolest ili povredu, podsticanje sportista na obrazovanje, da ih edukujemo o važnosti osiguranja, kao i promocija ženske košarke pre svega. Mi smo mala fondacija, imamo nula zaposlenih, nula troškova i sve što uđe od novca izađe na neke promocije i pomoć. Moja misija je da ako za godinu, dve, pet pomognem samo jednoj osobi ili, ako se jedno dete zaljubi u sport, onda je sve to vredelo i nemam za čim da žalim – objasnila je ova heroina i ambasadorka FIBA.
Divac i trofej
Međunardni olimpijski komitet krajem 2013. dodelio mi je trofej koji je te godine nosio naziv “150 godina, Pjer de Kuberten, sport kao škola života”. Nagradu mi je, s ponosom ističem, lično uručio Vlade Divac, legendarni centar naše reprezentacije i “kraljeva” iz Sakramenta.
Film “Skok”
Sredinom prošle godine završen je film “Skok”. Film je sniman četiri godine, u sedam zemalja i 13 gradova. To je priča o zadivljujućem Natašinom povratku na teren. Smogla je snage da opet igra košarku iako je u nesreći izgubila deo noge. Nataša je tako ušla u istoriju košarke kao prva košarkašica koja je sa sportskom protezom igrala profesionalnu košarku i osvojila trofej (Kup Srbije 2016). Film je i priča i o onima koji su joj pomogli onda kada joj je bilo najteže. Tu su, pre svega, košarkaški savezi Srbije i Francuske i FIBA Evropa.
Spomenik
Prema Natašinoj ideji, 2018. na Kalemegdanu je podignut Spomenik utemeljivačima srpske košarke, odnosno reprezentaciji Jugoslavije koja se kvalifikovala na Prvo svetsko prvenstvo u Buenos Ajresu 1950, ali i u znak srpsko-francuskog prijateljstva u košarci. Spomenik je rad akademskog vajara Radoša Radenkovića i deo je multimedijalnog projekta “Skok” iza koga stoji producentska kuća “Sinesport” iz Beograda, odnosno autor projekta Aleksandar Miletić i reditelj Ivica Vidanović.
(Knjiga “Koraci” može da se naruči kod izdavača “Vukotić media”, Hilandarska 32, Beograd, telefon +381 11 33 48 516, ili preko sajta ekskluzivŽvukoticmedia.rs)
