Prvi profesionalni ugovor, Nataša Kovačević je potpisala sa 19 godina, a polovinom avgusta 2013. otišla u mađarski klub Đer. Saobraćajna nesreća posle koje joj je amputiran deo noge dogodila se 7. septembra. U knjizi “Koraci” Nataša je opisala detalje te nesreće, navodeći da se seća svake sitnice. U nesreći su poginuli trener Đera Akoš Fuzi i menadžer Peter Tapodi.
Miličina podrška
– Krenuli smo autobusom na utakmicu i udes se desio usred belog dana. Uopšte mi ni dan danas nije jasno kako se to desilo. Čovek koji je vozio ladu je zaspao ili izgubio koncentraciju, ne znam. Naš vozač je pokušao da ga izbegne, nije uspeo i prešao je prednjim točkom preko te lade i autobus se okrenuo. Sećam se prevrtanja autobusa, slušala sam muziku, nisam spavala. Moje saigračice su spavale, pa kad su se probudile nisu znale šta se desilo i gde se nalaze. U Đeru je bila još jedna srpska košarkašica Milica Ivanović. Ona je sedela preko puta mene i sećam se da sam pala na nju i rekla: “Izvini”, jer sam je baš jako udarila. Autobus je pao preko malog kanala, pa su tako mogla da se otvore vrata i da se izađe odozdo, kroz kanal. Ispuzale smo iz autobusa, uspravila sam se i tek kad sam pogledala dole, shvatila da nemam deo noge. To je bukvalno tako bilo. Ništa me nije zabolelo i ništa nisam osetila. Odskakutala sam od vozila strahujući da se ne zapali. Kad sam legla na travu, podvezali smo nogu – opisala je Nataša trenutke jezive nesreće.
– Podigla sam nekako nogu, vezala je, dok je sunce jako peklo. Čekali smo Hitnu pomoć oko sat i nešto, jer smo bili na pola puta. Hitna je došla helikopterom, nisu mogli drugačije. Milica je bila neprestano uz mene. U međuvremenu sam pričala sa roditeljima, a sa Milicom sam se dogovorila da ne govorimo ništa, samo da kažemo da se dogodio otvoreni prelom i da bi bilo dobro da se tata, koji je bio prvih dana u Đeru sa mnom, vrati. Vratio se i kad sam se probudila u bolnici bio je pored mene, kao i mnogo srpskih sportista.
Od očaja nema ništa
– Dok sam ležala na travi i čekala Hitnu pomoć rekla sam sebi: “Nataša, nećeš moći više da igraš košarku.” Ali, odlučila sam da me nesreća neće promeniti ni na jedan način i da ću dati sve od sebe da celu tu situaciju iznesem na maksimalno pozitivan način, jer je moglo da bude mnogo gore, zapisala je Nataša Kovačević, koja je u istoriju upisana i kao jedini sportista sa protezom na terenu.
“Neverovatna podrška javnosti mi je dala vetar u leđa i jednostavno nije mi ostavljala mogućnost da posustanem. Ono što je mene iznenadilo je to što sam dobila ohrabrenje ljudi koje nisam poznavala. Posle sam prebačena na VMA, sa koje sam bežala kako bih šutirala na koš, išla u teretanu. Jednostavno nisam mogla da budem u krevetu jer sam oduvek bila veoma aktivna. Ne bih imala ništa od toga da sam očajavala. Mogu da provedem ceo život i da se pitam šta bi bilo da sam sedela na nekom drugom mestu, da smo krenuli pet minuta ranije, da sam potpisala za neki drugi klub. U suštini ja tu ništa ne mogu da promenim i od takvog razmišljanja nemam ništa.”
Nesnosni bolovi
Tatu sam videla, prvu noć posle nesreće. Najteža noć u mom životu. Drala sam se, tražila lekove protiv bolova. Sećam se nekih detalja kao kroz maglu, opisala je Nataša noć posle nesreće i prve operacije.
– Tata je zamolio golmana Đera Sašu Stevanovića, nekadašnjeg reprezentativca Srbije, da pod hitno nađe nekog anesteziologa. Da mi se pojačaju doze, jer nisam mogla da spavam koliko je bolelo. Saša je hitno reagovao, jer u zlo doba noći nije bilo lako naći nekoga. Bio je problem i to što svaki put kad bih zaspala, puls bi mi se smirio i aparat bi počeo da pišti, jer tako reaguje kad puls padne ispod određenog nivoa. Zamolila sam osoblje bolnice da to nekako reše. Rekla sam im da imam sportsko srce i da je to moj normalan puls u mirovanju. Onda su namestili aparat.
Ostala sam u toj bolnici desetak dana . Čekalo se da se vidi kada ću biti u dobrom stanju, za transport. Tu je urađena prva operacija. Stala sam na štake i sama otišla do toaleta već sutra. Nisam htela da mi iko pomaže, jer nije bilo daleko od kreveta. Nisam baš mnogo volela tog prvog doktora, koji, ispostavilo se, rizikovao, i spasao mi koleno. Bio je nalik doktoru Hausu iz TV serije. Baš ga briga za sve – on je vojnički došao da uradi svoj posao i drugo ga ne zanima.
Najveća trauma je bilo previjanje. Kad je trebalo da mi previju nogu, to je bila katastrofa.
Imala sam razgovore s raznim doktorima, psiholozima i ostalim “olozima”. Jedan je baš bio upečatljiv. Neka doktorka ostala je sa mnom šest minuta. Kad je izašla, rekla je mom tati: “Ako uđem još neki put, mislim da će ona mene pitati da li mi treba psiholog.”
Nekoliko dana pred polazak za Beograd, počeli su nesnosni bolovi, neposredno pre transporta još gore. Tako sam imala još jednu intervenciju, jer se, kako su nam objasnili, pojavila nekroza.
Prvi tvit
Kasnije mi je prva stvar bila kako da se dočepam mobilnog telefona. Znam da je naša javnost s oduševljenjem reagovala kad sam treneru Čiviji poslala poruku: “Ne brinite za mene, samo se vi čuvajte!”. Mislim da je prvi tvit bio kad sam uzela štake. I prvi put stala na nogu. Stavila sam i neki status na Fejsbuku, otprilike da nije ništa strašno, da se takve stvari događaju, i zahvalila svima na podršci.
(Knjiga “Koraci” može da se naruči kod izdavača “Vukotić media”, Hilandarska 32, Beograd, telefon +381 11 33 48 516, ili preko sajta ekskluzivŽvukoticmedia.rs)
