Na svoje prvo Evropsko prvenstvo, kadetsko, Nataša Kovačević otišla je sa četranaest godina. Pred hrabrom devojkom sa Banjice bila je blistava sportska karijera košarkašice, koju je 2013. prekinula saobraćajna nesreća u Mađarskoj, gde je tek počela da igra za tamošnji klub Đer.
Nataša se, posle nešto više od dve godine vratila na sportski teren kao igrač, potom je bila predsednik KKŽ Crvena zvezda, ambasador je FIBA, veoma je aktivna u svojoj Fondaciji za pomoć mladim sprotistima. O svojim prvim zvaničnim utakmicama i prvom Evropskom kadetskom prvenstvu, posle detinjstva ispunjenog treninzima punim ljubavi prema košarci, Nataša je u autobigrafskoj knjizi “Koraci” zapisala:
Odlazak na Evropsko…
– Glavni trener Zoran Kovačić Čivija, najpre je pozvao mamu i rekao da sam veoma talentovana i da će me pozovati, za dve godine, u stariji uzrast. Da dođem i da vidim kako je u tom dobu biti odvojen od porodice, nešto duže nego obično. To nije bila mala stvar i to mi je baš teško palo. Govorio je mami da bi trebalo samo da vidim kakav je to sistem rada, da treniram desetak dana i da će onda da me vrati. Međutim, posle deset dana pozvao je opet mamu. Rekao je znaš, ona se super snašla ovde, daj neka ostane još deset dana, značiće joj za iskustvo.
I tako je prošlo 20 dana. Na kraju je došlo do toga da on kaže mami: “Znaš, ona se ovde mnogo dobro snašla, ja ću nju da vodim na Evropsko. Potrebna mi je u rotaciji!”
Rotirala sam na prvoj utakmici, a od sledeće sam bila starter sa zavidnom minutažom. I što je najbolje, tamo sam igrala za dve godine starije. Bilo je perspektivno godište, ali nismo se dobro pokazale. Borile smo se za opstanak. Bilo je to u Poljskoj, u Katovicama, 2008. Najduže pripreme koje pamtim, dva meseca, plus šampionat. To je svima u timu jako teško palo. Sprijateljila sam se sa devojkama, stekla veliko iskustvo, jer sam prvi put tako dugo bila odvojena od porodice. Nije bilo slobodnog vikenda da bih išla u Beograd, ali moji su dolazili kod mene svaki vikend u Loznicu, gde su bile pripreme.
Najbolji strelac
Moje ime je počelo da znači nešto u košarci posle Evropskog kadetskog prvenstva u Grčkoj 2010. Kada smo u borbi za bronzanu medalju izgubile od Francuske sa 50:44. Tada sam uvrštena u prvu petorku šampionata, piše Nataša Kovačević.
– Na sajtu FIBA-Evropa bile su istaknute moje vrline kao ol-raund igrača. Dve godine kasnije, na Evropskom prvenstvu za juniore u Bukureštu 2012. Kao kapiten sam predvodila svoje godište. U borbi za bronzu smo savladale Holandiju sa 59:46. Leto 2013. bilo je najnapornije u mojoj karijeri, jer sam sa reprezentacijom igrala na dva velika takmičenja. Na Evropskom šampionatu za igračice do 20 godina u Turskoj, bila sam jedna od tri najmlađe u našem sastavu, ali i najbolji strelac tima, koji je, nažalost, zauzeo tek osmo mesto.
Posle poraza od Italije u četvrtfinalu, kad više nije bilo šansi za medalju, prekomandovana sam u reprezentaciju koja je otputovala na Svetski šampionat za uzrast do 19 godina u Litvaniji. I tu sam bila prvi strelac ekipe, koja je završila na jedanaestom mestu.
Poseban je osećaj igrati za svoju zemlju. Uprkos naporima tokom sezone, postoji i neka dublja želja da radiš i preko leta. Ni za šta na ovom svetu ne bih menjala ta nezaboravna iskustva. Ne kažem da je sve bilo med i mleko. Bilo je uspona i padova, čarki i nesuglasica, ali jedino što je bilo važno jesu taj dres, taj grb i taj osećaj u srcu tokom intoniranja himne. Ne postoji ništa toliko sveto kao momenat u kome se 12 devojaka različitog karaktera, različitih iskustava, senzibiliteta ujedini pod istom bojom, usmeri na isti cilj i učini sve što može da bi ga ostvarile, seća se Nataša lepih trenutaka kada je bila član reprezentacije.
Gimnazija zvana sreća
Ubedljivo najlepši period odrastanja pripada Sportskoj gimnaziji. Za nju vezujem mnogo toga što zauvek ostavlja trag u duši. Prijateljstva, zaljubljenost, uspone i padove, ali, iznad svega, osećaj pripadnosti. Moji prijatelji iz škole su bili neka vrsta porodice. Savetovali smo se, pratili utakmice jedni drugih, bodrili se, a kad je teško – pokušavali da spasavamo jedni druge. Što se košarke tiče, u gimnaziji je bilo toliko igračica iz raznih beogradskih klubova, da su mogle da se sastave najmanje tri jake reprezentacije.
Obično, iz bilo kog događaja samo izvučem pouku i ne osvrćem se više. Ipak, uvek se setim moje “Sportske” sa blentavim osmehom na licu, setim se svih budalaština koje smo pravili, svih nestašluka, bežanja sa časa i shvatim da je to bio dom koji me je naučio neke od najvažnijih lekcija o životu, poput prijateljstva i timskog rada, zauzimanja stava bez obzira na posledice, verovanju ljudima, značenju reči ljubav… Najvažnije od svega, draga moja gimnazijo, hvala ti što si me naučila da se smejem.
Najlepša je trojka
Uvek mi je najomiljenija stvar na svetu bila da pogodim trojku. Koliko god da je koš-faul lep i koristan, što se lepo osećam kad probijem i dam koš, nema ništa lepše od trojke, još kad je preko ruke. Pa još kad je za pobedu.
Slast pobede
Iz Beopetrola sam prešla u Partizan. Svoju prvu zvaničnu seniorsku utakmicu odigrala sam sa samo 13 godina. Kao najmlađa članica Prve ženske lige, tog 4. septembra 2007. protiv Proletera u Beogradu. Baš tada prvi put osetila sam šta znači takmičenje. Te sezone osvojili smo pionirsko prvenstvo Srbije, gde sam proglašena za najboljeg strelca i susrela se sa željom da pobedim, da budem najbolja. Osetila sam slast pobede, ali i gorčinu poraza, opisala je Nataša Kovačević svoje prve zvanične utakmice.
