Nataša Kovačević, heroina srpskog sporta, nekadašnja košarkašica Crvene zvezde i mađarskog Đera u autobiografskoj knjizi “Koraci” opisala je teške trenutke kroz koje je prolazila od 7. septembra 2013. kada joj je, zbog povreda u saobraćajnoj nesreći, amputirana noga. Nataša se nije predala, nije klonula duhom. Dve godine posle nesreće zaigrala je košarku u dresu KK Crvena zvezda. Prema njenim rečima, “Koraci” su knjiga ljubavi i zahvalnosti – sadrži sve poruke koje je želela da pošalje i zahvalnost svima koji su bili uz nju. “Vesti” u narednim brojevima donese pojedine delove ove knjige.
– Dok sam ležala u bolničkom krevetu, sve što sam želela bilo je da opet osetim vetar u svojoj kosi… – piše u uvodu knjige “Koraci” neustrašiva Nataša Kovačević, devojka koja je dokazala da za nju granice i prepreke ne postoje.
Devojka koja je, tog kobnog 7. septembra 2013. godine u Mađarskoj doživela saobraćajnu nesreću, posle koje joj je amputirana noga, postala je inspiracija i uzor svima.
Tog septembra, bilo je izvesno da je zauvek prekinuta karijera, ali Nataša se za samo nešto više od dve godine ponovo vratila košarci, zaigrala u Crvenoj zvezdi. Dve godine ranije, 2014. osnovala je Fondaciju za pomoć mladim sprotistima, jer je imala potrebu da se i na taj način oduži društvu i javnosti za ono što je njoj pruženo posle nesreće, da bude “ta koja će da da nekom vetar u leđa”.
Milijarda za mleko
Nataša knjigu počinje svojim rođenjem, sećanjem na prve dane života i veoma emotivnim opisom odnosa u skladnoj porodici koja joj je uvek bila velika podrška – i brat Ivan i roditelji, mama Natalija i tata Vukašin.
U njenoj prvoj radosnici, odmah po rođenju, porodica je zapisala: “Našoj jedinoj, najdražoj devojčici, sa željom da uvek bude svoja i razmišlja svojom glavom. U amanet ostavljamo želju da nikada ne bude obična i da uvek bude svoja.”
– Rođena sam 20. maja 1994. godine, u Saveznoj Republici Jugoslaviji, tri godine posle sloma Socijalističke Federativne Jugoslavije, zemlje čije su dane blagostanja osetili moji roditelji, u kojoj se rodio moj brat Ivan, one godine kada je naša reprezentacija u polufinalu Svetskog prvenstva u Španiji (1986) prokockala devet poena prednosti, minut i po pre kraja, protiv Sovjetskog Saveza (Divac je tada debitovao s koracima u prelomnim trenucima: kako neobičan početak jedne veličanstvene karijere).
Dok me je mama nosila u stomaku zabeležena je jedna od najvećih hiperinflacija u istoriji čovečanstva. Narodna banka Jugoslavije je, uoči mog rođenja, izdala novčanicu od 500 milijardi dinara, s likom pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Kutija cigareta koštala je pre podne milijardu dinara, a predveče duplo više…. Ljudi su radili za dve nemačke marke mesečno. Za jednog Čika Zmaja moglo je da se kupi svega dva litra mleka! Dakle, morali ste da budete multimilijarder da biste napojili jednu bebu.
Peđa “krivac”
Naši roditelji su se borili da brat i ja ne osetimo tu tešku ekonomsku situaciju. Potičem iz sportske porodice. Mama Natalija je bivša košarkašica Crvene zvezde. Zaslužila je Majsku nagradu, koju je morala da trampi za džak brašna. Tata Vukašin je trenirao rukomet, a osam godina stariji brat Ivan se takođe bavio košarkom.
U horoskopu sam dupli Bik, tako da sam maksimalno tvrdoglava.
Ne znam koliko sam imala godina kada sam se prvi put našla na košarkaškom terenu, ali ta ljubav je bila neizbežna. Mama je uvek želela da treniram odbojku, jer je ženstveniji sport. I moja najbolja drugarica Katarina je odbojkašica, pa me je i ona povukla da se i ja bavim tim sportom. Međutim, 2002. desilo se to Svetsko prvenstvo u Indijanopolisu kada je Jugoslavija osvojila zlatnu medalju.
– Kod nas su se u kući isključivo gledali sportski kanali. I sećam se da sam se baš zaljubila u Predraga Stojakovića i da je on glavni krivac što sam počela da se bavim košarkom. Maštala sam o susretu s njim. Kad mi je tata rekao da ću da upoznam Peđu, te noći nisam uopšte spavala. Napisala sam i tekst, osmislila šta ću da mu kažem. Međutim, kad se pojavio sve je palo u vodu, počela sam da plačem. Sela sam u ćošak i pokrila glavu rukama. Prišao mi je i ja sam mu rekla: “Ja treniram košarku i jednog dana kad dođem u NBA ligu, poslaću dve ulaznice za prvi red tebi i tvojoj devojci da me gledate.” Nasmejao se, zagrlio me i verovatno pomislio šta ova trabunja, kakva ženska NBA.
“Džinovi” sa Banjice
– Počela sam da treniram u Beopetrolu, u Novom Beogradu, koji više nažalost ne postoji. Pošto živim na Banjici, roditeljima nije bilo teško da me voze svaki dan s jednog kraja na drugi. Ako bih u školi dobila neku lošiju ocenu ne bih mogla da idem na trening. Ljubav prema parketu i košarci me je podsticala da vredno učim. Detinjstvo pamtim po svojoj najboljoj drugarici Kaći koja je živela u zgradi preko puta moje. Ona ima brata blizanca i išli smo zajedno u školu. Uvek smo bile poznate kao one dve visoke, odbojkašica i košarkašica, pošto smo u odnosu na ostalu decu bile kao džinovi. Morale smo da sedimo u zadnjoj klupi, jer niko nije mogao da vidi od nas. Družimo se i dan danas. Oni su divna porodica, njihov otac je bio čuveni atletičar Goran Raičević, koji je poginuo na Kosovu 1999, što je bio veliki udarac za sve nas. Sa najboljom drugaricom sam upisala Sportsku gimnaziju. To je jedna ustanova koja vam pored obrazovanja pruža i dovoljno razumevanja da možete da idete na dva treninga dnevno. Iz Beopetrola prešla sam u Partizan. Kasnije sam otišla u Zvezdu iz koje sam prešla u mađarski Đer, pa sam se vratila u Zvezdu. Sportska gimnazija je zaista nešto što ću pamtiti ceo život i kada me pitaju u koji period bih se vratila to je definitivno taj.
Listanje uspomena
Kad vratim film u detinjstvo, košarka nije, možda, prva važna uspomena, ali je to bez sumnje najveća i najlepša slika iz dana dok sam još ispitivala svet. Ne znam da li i drugi imaju takav osećaj, ali kod mene je ovako: kad listaš fotografije, često pomešaš uspomene s njima i ne znaš tačno koja je koja. Ne znaš više da li baš ta slika odgovara baš toj uspomeni. Meni je jedna slika u glavi, jedna za koju bih rekla da je najstarija, da pre nje ničeg nije bilo. U sobi mog brata Ivana, mama i ja zagrljene. Danas nisam sigurna da li je to fotografija ili uspomena, ali bih to mogla da nazovem nekakvim početkom mog pamćenja.
