Naravno, uzvik se odnosi na postizanje političkog dogovora o klimatskim promenama. Istovremeno je ucenio Kongres i Senat, da ako ne donesu zakon o ograničavanju i trgovini ugljendioksidom, on će pustiti na njih one iz Agencije za zaštitu životne sredine.
Ne upuštam se u razgovore o teoriji globalnog zagrevanja, ne toliko zbog brutalne hladnoće koja je ovih dana zavila dve trećine Amerike, već više zbog kontroverznih informacija koje stižu i od medija i od naučnika. Ali, koga to može čuditi, kada je majstor u davanju kontroverznih izjava Obama lično, čovek koji je u Belu kuću ušao dobrim delom zahvaljujući svojoj retorici i elokvenciji, kojom nam baca prašinu u oči, menjajući mišljenje brzinom svetlosti.
Kad god održi govor naciji, ostavi nas otvorenih usta, pa zapanjeni ne verujemo u ono što je izgovorio, jer je koliko do juče mislio i govorio sasvim suprotno od toga. Primera je previše.
Kada je najavio reformu zdravstvenog osiguranja, odmah se uhvatio za javnu, državnu opciju, u stvari nacionalizovanu, kojom je na izborima i dobio glasove levo orijentisanih birača. Sada je ta opcija izbačena iz zakonskog predloga, zbog čega se kongresmenima iz Demokratske partije diže kosa na glavi, a ni republikancima nije svejedno, jer neće imati jak argument za debatovanje protiv zakona.
Kada je najavio povećanje trupa u Avganistanu, u istom dahu je najavio i njihovo povlačenje. Već dan posle govora uglavnom zaspalim kadetima Vest Pointa, ceo tim njegovih stručnjaka morao je da nam objašnjava da nema tačno utvrđenog datuma za povlačenje, da predsednik to nije tako mislio, da će u januaru 2011. sagledati situaciju na ratištu, pa tek onda doneti odluku.
U redu, politika jeste veština vladanja u datim okolnostima, a kompromis i diplomatija su njene ključne okosnice. Ali, ne u meri tolikih nekonzistentnosti i protivrečnosti koje prete da ugroze snagu i težinu reči američkog predsednika.
Problem je u tome što nikome nije jasno zašto to Obama radi. Da li on namerno stvara konfuziju i tako se lagano povija na vetru? Ili ni sam ne veruje ni u jednu reč od svega što ovom umornom i nezaposlenom narodu govori?
Kada je poslednji put bio u Kopenhagenu, boreći se za kandidaturu Čikaga za domaćina Olimpijskih igara 2016, nije se baš proslavio. Sada, doduše, ne ide tamo praznih ruku. Nobelova nagrada za mir u rukama predsednika čija je zemlja u ratu pravi je raritet, svetsko čudo takoreći. Kako li će samo da u slavljeničkom govoru objasni čime ju je zaslužio?
