Predsednik Francuske, klasični populista neoliberalnog tipa je u nedavnom govoru o krizi međunarodnih institucija, iskoristio za francusku političku scenu pomalo neuobičajenu, ali na prostorima Balkana već izanđalu političku floskulu prema kojoj se političko robovanje globalnim korporativnim oligarhijama i njihovim ekonomskim interesima izjednačava s političkom vrednošću “demokratije”, ocenio je za “Vesti” filozof Nikola Tanasić.
Odbacivanje globalizma, prema njegovim rečima, podrazumeva odbacivanje demokratije, odbacivanje demokratije znači “nacionalizam”, a nacionalizam u najboljoj tradiciji balkanskog NVO sektora vodi “ratovima i razaranjima”.
– Nacionalizam znači rat, lakonski je izjavio Makron, poznat po tome da često brka pojmove i spaja nespojivo, pa najnovija tirada protiv “nacionalizma” nije izuzetak, ni presedan. Na stranu to što je praktično cela francuska tradicija borbe za demokratiju počivala na francuskom nacionalizmu, na stranu što nacionalizam ne podrazumeva ni ekonomsku desnicu, ni ekonomsku levicu.
Tanasić smatra da ovaj nastup, ukazuje na svu plitkoću Makronove političke kulture.
– Za njega “demokratija” ne znači ništa više od “političkog poretka po volji korporativne oligarhije”, a “nacionalizam”, ideologiju njenih političkih protivnika, još konkretnije francuskog Nacionalnog saveza koji polako prerasta u Makronovog glavnog političkog konkurenta. U tom smislu i njegovo upozorenje da “odbacivanje demokratije vodi u ratove” neprijatno odzvanja kao pretnja, pogotovo zemljama i narodima kojima su SAD do sada nametnule ratove, bombardovanja i kolonijalne intervencije zbog “manjka demokratije”.
Pritom je, podseća, Makron svega par dana ranije kritikovao ulogu NATO u političko-bezbednosnom sistemu Evrope rekavši da je Severnoatlantski savez doživeo “moždanu smrt”, iako je taj pakt tradicionalno shvatan kao sejmen i militantno krilo Vašingtonskog konsenzusa.
– Zanimljivo da se, u krugovima globalne političke elite, Makron upravo forsira kao nekakav mesija globalizma, “mlada krv” koja može da odgovori na “nove izazove” s kojima se suočava svet, a od kojih je jedan i nepredvidivi predsednik SAD Donald Tramp glasni protivnik intervencionizma, samodeklarisani američki nacionalista i veliki kritičar odnosa evropskih zemalja prema NATO. Makronovi nastupi stoga zvuče veoma kontradiktorno, njegove tirade protiv nacionalizma mediji rutinski usmeravaju protiv nacionalističkog predsednika SAD, koji je za sada veoma suzdržano puštao u pogon američku ratnu mašinu, pogotovo kad se uporedi sa prethodnicima.
Istovremeno, Makronova averzija prema ratu nije ga navela da osudi kolonijalne ratove koje nacionalistička Saudijska Arabija vodi u Jemenu, koji je njegova vlastita nacionalistička zemlja vodila u Libiji, ili da osudi nacionaliste koji učestvuju u više istovremenih pokušaja svrgavanja socijalističkih rukovodstava u zemljama Latinske Amerike.
Kada osuđuju “unutarevropski” nacionalizam, pažnja Makrona i njegovih pristalica je, objašnjava Tanasić, veoma selektivna.
– Meta kritike su sve snažnije opozicione partije u Francuskoj i Nemačkoj koje kada kritikuju globalističke politike, meta je većina građana koja je glasala da se Velika Britanija izvede iz paternalističkog i nedemokratskog političko-birokratskog sistema EU, mete su obavezno i “nacionalistička” Rusija kao i centralnoevropski enfant terrible Viktor Orban, dok ratoborni nacionalizmi u baltičkim republikama ili Ukrajini, odnosno u Poljskoj i Rumuniji, koje se takmiče ko će kod sebe instalirati više elemenata američke protivraketne odbrane, nekako ostaju, ispod radara.
A gde, kako kaže ovaj filozof, “nacionalizam” predstavlja pretnju, vrlo lako će se kao pretnja ispostaviti i “fašizam”.
– Sve pomenute nepoćudne režime često i rado optužuju za fašizam, dok se galopirajući istorijski revizionizam i veličanje istorijskih fašističkih vođa u ništa manje nacionalističkim zemljama poput Rumunije, Hrvatske, ili baltičkih republika, a o Ukrajini da i ne govorimo, uporno i sramno zanemaruje.
Fašizmom na demokratiju
– Kad pogledamo brutalnost francuske policije koja se razračunava sa “žutim prslucima”, kad pogledamo militantnost odgovora francuske države ne jednu čisto demokratsku pobunu, to kudikamo više podseća na fašizam od ksenofobnih ispada Viktora Orbana. Jasno je se u celom tom diskursu u Evropi barata praznim pojmovima bez ikakvog smisla i značenja, čija je jedina svrha da denunciraju nepoćudne i opasne po globalnu političku elitu kojoj i sam francuski predsednik pripada. Ali događaji u Latinskoj Americi nam svedoče o tome da ponekad i “demokratija” i “liberalizam” “znače rat” – kaže Nikola Tanasić.
U Srbiji nema ni desnih ni levih
Tanasić smatra da su smešne optužbe o “jačanju ekstremne desnice” u Srbiji jer, kako kaže, apsolutnu vlast na svim nivoima drži partija koja se po odsustvu ideološke kičme i političke doslednosti s pravom može uporediti upravo s Makronovom psudopartijom Francuska u pokretu, a čak i njihovi slogani liče jedni na druge.
Oni ne samo da su u potpunosti umreženi s korporativnom oligarhijom koja vuče sve konce života i smrti za sve siromašnije narodne mase i Srba i Francuza, već oni sa lakoćom vuku i konce raznoraznih “radikalnih” desnica i levica, koje su uvek spremne da zamute vodu kada dešavanje naroda prete da destabilizuje politički status kvo. A upravljajući njima, oni se ne rukovode nikakvim nacionalizmom, nikakvim patriotizmom, niti ih je u najmanjoj meri briga za demokratiju.
