Seminar za nastavnike srpskih dopunskih škola održan je proteklog vikenda u naučnom centru arheološkog nalazišta Viminacijum. Ministarstvo prosvete je prošle godine u Tršiću, rodnom mestu Vuka Stefanovića Karadžića, prvi put okupilo nastavnike dopunskih škola kako bi razmenili iskustva, a ta praksa je sada nastavljena na još jednoj lokaciji koja je odraz srpske duhovnosti.
Sreli su se oni koji su ove godine završili četvorogodišnji mandat u inostranstvu i oni koji će od jeseni započeti svoju prosvetiteljsku misiju. Devetnaest novih nastavnika krajem avgusta krenuće put Nemačke, Švajcarske, Francuske…
Jedna od njih je i Milija Jevremović, koja je profesorsko iskustvo stekla u gimnaziji u Kuršumliji, a sada će ga nastaviti u Francuskoj.
– Motivacija je nastala iz želje za radom, usavršavanjem i nekim novim iskustvom. Pokušaću da dam sebe. Ovaj seminar mi je veoma značio. Jedva sam čekala da dođem kako bih srela stare nastavnike, da čujem primere iz prakse, iskustva, savete – kaže Milija za “Vesti”.
Dodaje da je to potpuno novo iskustvo u kome će se truditi da nastava bude najbolja moguća.
– Važno je da deca u dijaspori očuvaju svoj identitet, da šire svoje misle o tome ko su, odakle potiču, o svojoj zemlji. To je naša glavna misija tamo – zaključuje Jevremovićeva.
U školu zbog sebe
Njena koleginica Nataša Francišković kao nastavnik dopunske nastave radi već dve godine, pa se nada da će njena iskustva pomoći i Miliji.
– Ja sam na potpuno drugačiji način stigla do srpske dopunske škole. Pre šest godina sam otišla u Francusku, da studiram i da se usavršavam. I onda sam došla do dopunske škole zbog same sebe, jer sam imala potrebu za našim ljudima. Uključila sam se volonterski, a kasnije sam i ja postala honorarni nastavnik. Generalno volim rad sa decom. Nekada je to malo komplikovano, jer su deca opterećena raznim obavezama. Uvek tražim neki zanimljiv način da im dočaram našu kulturu, tradiciju, i trudim se da ih motivišem da dolaze što češće – rekla je Nataša.
Draga David, posle dugogodišnjeg rada u Srednjoj medicinskoj školi u Pančevu, sprema se ovih dana za put u Švajcarsku. Tamo će biti u novoj profesionalnoj ulozi kao nastavnik dopunske nastave srpskog jezika.
Drugačiji pogled na svet
– Idem u Bern. Ja sam pred kraj karijere. Imam 59 godina. Radila sam u osnovnoj i srednjoj školi. U karijeri sam postigla sve što sam mogla. Posle određenog broja godina, poželela sam da se oprobam u nečem novom, da ponovo živim, da ponovo mislim. To su razlozi zašto sam odlučila da idem – rekla je Draga.
Ona nasleđuje Natašu Milićević, koleginicu iz Kruševca koja je prethodne četiri godine provela u Švajcarskoj.
– Sada se vraćam u Srbiju, predajem štafetnu palicu koleginici Dragi i veoma sam srećna što će ona učiti moju decu, moje bivše đake. Vreme provedeno u Švajcarskoj bilo mi je veliko iskustvo, koje ću pokušati da primenim i u radu sa decom u Srbiji. Donelo mi je jedan drugačiji pogled na svet, decu, naše ljude u dijaspori. Šta sam postigla, to će vreme pokazati. Trudila sam se da im prenesem deo atmosfere iz Srbije. Da im otcepim komadić Srbije i da im ostavim u amanet. Da im kažem toliko lepih stvari koje oni nisu znali o Srbiji. Trudila sam se da radim na drugačiji način, da sa njima glumim, pevam, da se družim, idemo na izlete, da ih naučim ćirilicu, da pokušam da ih naučim da pričaju pravilno, ali pre svega da zadovolje neki svoj delić duše koji je prazan – kaže Nataša.
Tri faze
Nataša Milićević ističe da, dok su deca mlađa, kod njih je želja jaka da uče maternji jezik.
– Njima je sve zanimljivo, na Srbiju ih podsećaju sarme, ćevapi, bake, deke… Kod starijih đaka se interesovanje pomalo gubi, posustaju. Oni dolaze na nastavu jer to tako treba, da ispoštuju roditelje. A onda oni odrastu, i želja se ponovo budi. Negde oko dvadesete godine, kada su na pragu da i oni postanu roditelji i da njihova deca sutra krenu u srpsku školu, ponovo žele da jačaju svoje veze sa Srbijom – zaključila je Nataša.
Očuvati maternji jezik
Draga David kaže da je važno da mališani u dijaspori očuvaju maternji jezik.
– Svaki čovek treba da sačuva svoje korene. Oni su kultura, tradicija, istorija, sve ono što čini čoveka. Iskustva kolega sa kojima sam se ovde srela su mi mnogo pomogla. Oni su mi ukazali i na lepe i teške strane posla koji me čeka i veoma se radujem novom izazovu – zaključuje Draga.
Poruke i na filmu
Nataša Francišković navodi da su deca u mlađem uzrastu motivisanija od starije dece koja imaju veći gard prema sopstvenom identitetu.
– Trudim se da ih motivišem, da nauče što više, da shvate zašto je važno da znaju svoj jezik. Ove godine sam sa decom organizovala snimanje filma “Telom u Francuskoj, duhom u Srbiji”. Deci je to bilo zanimljivo. Kroz film smo želeli da prikažemo intimne delove života dece. Svi su morali da donesu po neki predmet koji ih podseća na Srbiju, međusobno su se fotografisali i putem fotografije je trebalo da prenesu neku poruku koju žele. To je bio veoma uspešan projekat. To je jedan od načina da deca održe veze sa Srbijom što je izuzetno važno – ističe Nataša.
