Kako biti dobar roditelj? Ovo je jedno od onih pitanja na koje ne postoji univerzalan odgovor, jedan od zadataka za koje ne postoji uputstvo. Roditelji zato treba da upoznaju svoje dete i da osmisle niz strategija koje će da koriste u svom stilu vaspitanja deteta. Takođe, uzrast deteta je izuzetno važan faktor koji se ne sme ostaviti po strani.
Dokazano je da postoje dve dimenzije roditeljstva – emocionalnost ili afektivnost i kontrola. Dimenzija afektivnosti se odnosi na privrženost roditelja prema svom detetu, razumevanje, podršku i ljubav, dok se dimenzija kontrole odnosi na pravila, zahteve i nadzor roditelja. Ove dve dimenzije su temelj za definisanje četiri stila roditeljstva.
Atoritativni stil
Drugim rečima može se opisati kao „visoka kontrola i visoko prihvatanje“. To znači da roditelj postavlja detetu pravila koja se moraju poštovati, ali mu jasno stavi do znanja zbog čega je to tako. Roditelj detetu daje slobodu, uvek je spreman da mu nešto objasni i da da odgovore na sva moguća pitanja. Cilj ovog stila roditeljstva jeste da dete shvati zašto nešto može ili ne može i da se što pre osamostali, kako bi bilo uspešno, samopouzdano i srećno. Dodatna karakteristika je brižan, topao odnos roditelja i deteta, pun ljubavi i razumevanja. U ovom odnosu nema mesta za strah, jer je dete prihvaćeno.
Permisivni (popustljivi) stil
Permisivni stil se od prethodnog stila roditeljstva razlikuje po tome što ga odlikuje nizak nivo kontrole. Visok nivo prihvatanja je izuzetno prisutan, ali roditelj je sklon da podlegne dečjem uticaju. Ovakav roditelj ne postavlja granice, već se može reći da ih dete određuje samo. Dobra strana ovog odnosa jeste to što je roditelj emotivno uključen, velika je pomoć i podrška detetu. Međutim, problem koji može da nastane jeste da dete neće umeti da se snađe i prilagodi svojoj okolini jer nije naviklo na tako nešto.
Autoritarni stil
Ovaj stil roditeljstva koji odlikuje visok nivo kontrole, ali tu je i nizak nivo prihvaćenosti deteta. Ovakvi roditelji nisu emotivno uključeni, postavljaju kristalno jasna pravila i vrlo su dosledni u njihovom sprovođenju. Roditelji imaju brojne zahteve i očekuju da ih dete ispuni. Ne hvale svoje dete, već mu stalno postavljaju nove zadatke. Takođe, pored toga što ne odaju priznanje svojoj deci kada nešto dobro urade, odsutan je i fizički kontakt – ne grle ih, ne ljube ih, ne maze ih. Dete odgajano na ovakav način je produktivno i uspešno, ali nije srećno i vrlo je čest nizak nivo samopouzdanja.
Indiferentni stil
Ovaj stil se drugačije naziva izbegavajući. Karakteriše ga nizak nivo kontrole, kao i nizak nivo topline i privrženosti. Roditelji su emotivno hladni i nezainteresovani za dete. Postavljaju mu vrlo male ili nikakve zahteve. Ne pružaju podršku i razumevanje detetu. Jedna od odlika jeste da retko pričaju sa svojim detetom i malo vremena provode zajedno. Dete se oseća odbačenim, pruža otpor, željno je roditeljske pažnje i ljubavi pa tu pažnju traži oko sebe. Često pokušavaju u školi da skrenu pažnju na sebe; nekada na i ne baš tako dobar način, pa se kao posledica javljaju nedolično ponašanje, loše ocene, problem socijalizacije.
Naučna istraživanja su pokazala da se u praksi najbolje pokazao autoritativni stil. Roditelj treba da pruži mnogo ljubavi, pažnje i podrške detetu, ali takođe treba da postavi jasna pravila koja se moraju poštovati. Važno je prepoznati kada i na koji način treba primeniti neko pravilo. Naravno, nekada se poneko pravilo i prekrši, ali bitno je da ste generalno dosledni i istrajni u njihovom poštovanju. Dok je dete malo sasvim je prirodno da je roditelj sveprisutan i da treba da nauči dete svemu. Međutim kako dete odrasta, ono postaje svesnije zašto su neka pravila dobra i svojevoljno ih sprovodi. Dete je samostalnije i zrelije i tada roditeljska kontrola treba da bude na nižem nivou, kako to u detetu ne bi izazvalo kontraefekat. U kom god da su oni uzrastu, ne zaboravite da budete dosledni i u voljenju i grljenju svoje dece!
