U potrazi za alternativama za ruske energente, Nemačka se sada pojačano oslanja na Kolumbiju i njen kameni ugalj.
Ali i ta nova zavisnost ima svoje tamne strane, piše DW.
Područje El Serehon na severu Kolumbije nalik je mesečevoj površini: na 690 kvadratnih kilometara prostire se površinski kop kamenog uglja, najveći u Južnoj Americi. Tu je prošle godine iskopano 23,4 miliona tona tog energenta. Ugalj iz tog kopa, koji je pod upravom švajcarskog koncerna “Glenkor”, u potpunosti odlazi u izvoz, u poslednje vreme pojačano i u Nemačku.
Nemačka energetska sigurnost
Nakon ruskog napada na Ukrajinu i embarga na ugalj iz Ruske Federacije koji je usledio, Nemačka izlaz traži u uvozu iz zemalja poput Kolumbije, koja je, nakon Rusije, SAD i Australije, najveći svetski izvoznik kamenog uglja. Uprkos podsticanju održivih oblika energije, Nemačka još uvek devet odsto svojih energetskih potreba podmiruje kamenim ugljem.
U potrazi za novim izvorima, nemački kancelar Olaf Šolc nedavno je razgovarao s kolumbijskim predsednikom Ivanom Dukeom. “Kolumbija proverava mogućnosti povećanja izvoza uglja kako bi pojačala sigurnost energetskog snabdevanja Nemačke”, navodi se u saopštenju iz kabineta kolumbijskog predsednika. U poređenju s prošlom godinom, već sad se izvoz uglja u Nemačku povećao za 62 odsto, a očekuje se da će nastaviti da raste.
Žrtve eksploatacije
To se sve naravno ne događa bez posledica koje nemačku vladu stavljaju pred moralnu dilemu. Predstavnici starosedelačkih (indogenih) naroda i aktivisti regiona La Gvahira već godinama se žale na probleme sa zaštitom ljudskih prava, ali i životne sredine.
– Odluka nemačke vlade o pojačanom uvozu uglja sigurno će imati negativne posledice po prava starosedelačkih naroda i seoskih zajednica u regionu La Gvahira – kaže koordinatorka programa za zaštitu ljudskih prava Sinep Heni Paola Ortiz.
Porodicu aktiviste Luisa Misaela Sokarasa iz naroda Vaiju napala je grupa naoružanih muškaraca na motociklima – i to sve zbog njegovog angažmana protiv širenja ugljenokopa u El Serehonu.
Mnogi su već bili prisiljeni da napuste svoje domove zbog proširenja ugljenokopa. Osim toga, rudnik je ogromni potrošač vode u polupustinji Gvahira: 17 reka i potoka već je presušilo, a ukupno drugih 30 preusmereno je za potrebe rudnika. Nedavno je preusmeren i potok Bruno, jedan pod poslednjih izvora vode za lokalno stanovništvo.
Prema jednoj presudi Ustavnog suda Kolumbije iz 2017, potok Bruno trebalo je da bude vraćen u prvobitno korito, ali od tada se nije dogodilo ništa. Jedna grupa poslanika Evropskog parlamenta posetila je regiona i kritikovala to što se presuda ne sprovodi. “Mi snosimo odgovornost za ove zajednice. Ne može nam biti svejedno ono što se ovde događa”, rekao je poslanik iz Irske Geri Ganon.
Aktivisti žive opasno
Aktivistkinja naroda Vaiju Laura Brito pozvala je i potrošače u Evropskoj uniji da razmisle o ceni svoje energetske sigurnosti. “Međunarodna zajednica bi trebalo da razmisli o tome odakle dolazi ugalj kojim se greju njihove kuće i proizvodi električna energija”, rekla je Brito.
Ali ugljenokop je i najveći poslodavac u tom siromašnom regionu. Zato su mnogi, uprkos zagađenju, za opstanak rudnika. Na predstojećim predsedničkim izborima, međutim, moglo bi da dođe do promene te politike. Levo orijentisani kandidat Gustavo Petro polaže sve nade u održive oblike privrede, poput turizma. Eksploataciju nafte i uglja on poredi s proizvodnjom kokaina.
U Južnoj Americi, međutim, oni koji se ispreče na put ekonomskim interesima, tradicionalno loše prolaze. U Kolumbiji je 2020. ubijeno 65 aktivista za zaštitu životne sredine. Uprkos tome, ljudi ne posustaju. “Uveren sam da je ono što radim ispravno – za moju zajednicu, prirodu i moje pretke”, poručuje aktivista Luis Sokaras.
