Koliko je kriv komunizam

0

 

 

Glasnogovornik grlatog nacionalizma: Slobodan Milošević
 

A što se kritika na račun Tita kao "diktatora" tiče, posebno da je komunizam u kojem smo živeli u njegovo vreme uzrok svih potonjih zala, Tepavac je ovako rekao:
"Okriviti komunizam za sva zla ovoga vremena, najlakši je posao na svetu. Možda su ga se tako rado latili današnji ostrašćeni antikomunisti, među kojima su mnogi ranije bili i agilni kompartijski aktivisti. Oduševljavali su se, ovde Miloševićem, tamo Tuđmanom, opraštali im komunizam, dok su dizali nacionalne barjake i etnički preuređivali zakrvavljenu Jugoslaviju, delili Bosnu i Hercegovinu prema nacrtima njihovih uveličanih nacionalnih država, progonili i raseljavali ljude i narode."

Fašizam drugi put izazvao
bratoubilačko klanje

"Ali – nastavlja Mirko Tepavac – za razmah ovdašnjeg vulgarnog antikomunizma, grlatijeg nego u drugim postkomunističkim državama, ima još jedan dodatni razlog: Ako je i za sve što se događalo ovih poslednjih godina (da napomenemo, početkom devedesetih godina prošlog veka) kriv komunizam, onda nacionalizam nije ni za šta kriv!
Uostalom, evropski komunizam suštinski su demantovali standardi života i rada razvijene Zapadne Evrope, a ne goli antikomunizam, zar ne!
Istorija ovde, na sreću, ipak zna i za drugu istinu, koja se ne može poreći: fašizam je i pre pedesetak godina podstakao bratoubilačko klanje, koje su komunisti ‘bratstva i jedinstva’ zaustavili i obnovili Jugoslaviju, koja je zatim više decenija trajala kao država civilizovane nacionalne tolerancije.
U Titovom vremenu Jugoslavija je, uz sve promašaje, načinila i neke važne korake u modernizaciji, bila otvorena i povezana sa celim svetom. U dugom vremenu ljudi su ovde – za razliku od svih drugih socijalističkih zemalja – živeli ipak bolje nego ranije. A valjda i bolje nego sada.

Linije razgraničenja
bile su unutar nacija

A gde smo sada, posle svega: Ovdašnji rat za teritorije (od izbijanja prvih ratnih sukoba 1991. godine) jasno je kristalisao sukob različitih, da ne kažem i suprotstavljenih civilizacija, kultura, društvenih i političkih orijentacija: demokratskog liberalizma zapadnoevropske civilizacije i istočnjačkog despotizma i patrijarhalnog narodnjaštva.

Veličina zasnovana na Srbofobiji: Franjo Tuđman
 

Linije razgraničenja nisu u odnosima između nacija, nego u svakoj od njih. Nacionalne i verske strasti, koje nikad nisu bile beznačajne, sada su poslužile kao mobilizacioni potencijal za okupljanja i hegemonizacije velikodržavnih oligarhija, čiji je pravi motiv očuvanje poretka na koji se oslanja njihovo vlastoljublje.
Pritajeni u vreme relativne stabilnosti, prosperiteta i jake integrativne ideologije, i Titove harizma, srpski nacionalisti su raspad komunizma dočekali kao "istorijsku" šansu za ostvarenje svog davno željenog i nikad napuštenog velikonacionalnog projekta.
Prvo je sve učinjeno da se Jugoslaviji nametne srpska dominacija, zatim, kada to nije uspelo, da se omeđi velika Srbija (sa Jugoslavijom, ili protiv nje) pa, najzad, kada sve to nije bilo moguće, da se podelom Bosne i priključenjem krajina, zasnuje velika Srbija kao jedinstvena država, ili zajednica srpskih država (zemalja).

Nacionalistički apetiti
našli rešenje u krvoproliću

Hrvatski šovinisti nisu, dabome, mogli imati ambiciju da hrvatizuju Jugoslaviju, ali su, ne manje, po drugi put u ovom veku, poželeli veliku Hrvatsku. Pri tom su računali na iste teritorije na koje računaju i megalomani velike Srbije. Ekstremisti na obe strane postavili su nacionalno pitanje kao teritorijalno. I jednima i drugima Jugoslavija je smetala da se prošire. A jedino kao takvo, teritorijalno, nacionalno pitanje nije moglo biti rešeno – ni milom, ni silom.
I jedna i druga strana imala je pretenzije na deo teritorije neke druge, a obe, manje-više, na celu teritoriju nacionalno izmešane Bosne i Hercegovine. A u ma kom pravcu da se pomeraju stare granice, one moraju doneti i nove razlike između državnih granica, s jedne, i etničkog rasporeda, s druge strane, osim ako brutalni etički "inženjering" ne bi i dalje raspolagao ljudima kao trupcima, što se, nažalost i dogodilo.
Ni teritorije dve bivše Jugoslavije (uz zahvatanje ponečeg i od teritorija susednih zemalja) ne bi mogle da podmire tolike nacionalističke, velikodržavne apetite.
Jugoslavija je, uostalom, i nastala zato što na difuznom, tursko-austrougarskom, multietničkom geografskom prostoru nisu bile moguće jednonacionalne, "etnički čiste" države, pogotovo ne "velike". One su se mogle konstituisati samo uz dramatične, a neizbežno i krvave sukobe koje je osujetio nastanak prve Jugoslavije.
Eto zašto nije čudno što su već prvi znaci slabljenja jugoslovenskog federalizma povampirili anahrone koncepte nacionalne veledržavnosti i što je raspad Jugoslavije doveo do stravičnih razaranja i krvoprolića.
 

 

 

Kakva politika
takva diplomatija

Jedan za drugim, Koča Popović, Marko Nikezić i Mirko Tepavac bili su punih dvadeset godina na čelu jugoslovenske diplomatije, koja je u svetu uživala veliki ugled. Da li se, iz uopšte srpska diplomatija Miloševićevog vremena može upoređivati s tim periodom?
"Uz poređenje ličnosti, neizbežno je i poređenje vremena. Nekadašnja Jugoslavija je bila jedna od najotvorenijih, a sadašnja (miloševićevska Srbija) jedna je od najizolovanijih zemalja u svetu. Jednostavno – kakva politika takva diplomatija. Možete li se, na primer, zamisliti Koča Popović kao ministar spoljnih poslova Slobodana Miloševića!"

Pojavila se nova nada,
nažalost – nakratko

U knjizi "Sećanja i komentari", Tepavac navodi da je "počeo da sumnjate u sistem vlasti za vreme studentskih demonstracija 1968." Kako to da se sumnje nisu pojavile ranije – u vreme otkupa koji je selo doveo do gladi, Golog otoka, na primer. Koji su to razlozi 1968. bili presudni za sumnju?
"Studentska pobuna 1968. povećala je moje sumnje da nismo više sposobni za prave odgovore. Energična osuda sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj te iste godine i najava korenitijih reformi u društvu, koja je uskoro usledila, otvorile su tada, nažalost samo nakratko, neke nove nade.
Dramatične 1948. nisam imao nikakve političke nedoumice. Staljinova pretnja je bila brutalna i stvarna. Sovjeti su one koji su je u Jugoslaviji podržali pozivali na aktivnu pobunu. Osuda, izolacija i nadzor nad njima bili su neizbežni. Pa ipak, sve to ne može da opravda masovno hapšenje i sadističko zlostavljanje više hiljada boraca, invalida, najčešće indoktriniranih upravo prethodnim ideološkim radikalizmom istog tog partijskog vođstva.
Ne znam, zaista, kako bih se osećao i ponašao da sam i tada znao šta se sve s njima događa, jer sam samo nekoliko godina ranije i sam prošao kroz teška zatvorska zlostavljanja."

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here