Na klimatske promene i koncentraciju gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi u značajnoj meri utiče prehrambena industrija. Ona doprinosi povećanju emisije gasova sa efektom staklene bašte, krčenju šuma, i smanjenju vodostaja, što su sve negativne posledice po životnu sredinu.
Tokom istorije, najveći deo površine planete prekrivala je divljina, a šume i travnjaci preovladavalisu njenim pejzažima. U poslednjih nekoliko vekova to se drastično promenilo, tako da su znatne površine divljih staništa uklonjene i pretvorene u poljoprivredno zemljište, što je bio jedan od najznačajnijih uticaja čovečanstva na životnu sredinu, piše Klima 101.
Prehrambena industrija, koja obuhvata proizvodnju, ali i procese koji se dešavaju nakon što hrana krene od farme ka potrošačima, kao što su obrada i distribucija, znatno doprinosi emisiji gasova sa efektom staklene bašte na svetskom nivou. Još je neverovatniji podatak koliki uticaj ima hrana koja završi kao otpad.
Uticaj prehrambene industrije na emisiju gasova sa efektom staklene bašte
Hrana se proizvodi i prerađuje na više od 570 miliona farmi, u čemu učestvuje još veći broj poljoprivrednika i posrednika iz svih krajeva sveta, a deo tog procesa je i značajan utrošak energije. Proizvodnja hrane je odgovorna za više od četvrtine, čak 26 odsto, globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte.
To zvuči kao izuzetno visok procenat, ali s obzirom na to da je u pitanju osnovna potreba svakog čoveka, ova činjenica se može razumeti.
Od ukupnih emisija prehrambene industrije:
18 % nastaje u lancu snabdevanja,
31 % dolazi od stoke i uzgajanja ribe,
27 % je posledica uzgajanja useva za ishranu ljudi i stoke,
24 % nastaje zbog upotrebe zemljišta.
Četvrtina proizvedenih namirnica završi kao otpad
Međutim, ono što je mnogo teže razumeti jeste količina hrane koja se nikada ne pojede.
Da bi se hrana proizvela, potrebno je potrošiti dosta resursa. Potrebni su zemljište, voda, đubrivo, a tokom procesa proizvodnje dolazi i do velikog utroška energije. Ipak, prema procenama, otprilike jedna četvrtina proizvedenih namirnica se nikada ne pojede. Veći deo biva bačen, oštećen ili pokvaren u lancu snabdevanja, pre nego što uopšte stigne do potrošača.
Bacanje i kvarenje namirnica predstavlja veliki problem, između ostalog, i jer emisija gasova sa efektom staklene bašte iz prehrambenog otpada bitno doprinosi klimatskim promenama.
Otpad od hrane zaslužan je za šest odsto svetskih emisija
Džozef Puri, istraživač sa Univerziteta u Oksfordu, i Tomas Nemeček iz Istraživačkog sektora za poljoprivredu i životnu sredinu iz Ciriha, u svojoj globalnoj metaanalizi prehrambenih sistema objavljenoj u časopisu Science procenili su efekte proizvodnje, pakovanja i distribucije hrane na emisiju gasova staklene bašte.
Ovim istraživanjem je pokazano da je rasipanje hrane zaslužno za čak šest odsto ukupnog nivoa gasova sa efektom staklene bašte na svetu.
Prehrambeni otpad nastaje u svim fazama lanca snabdevanja počevši od berbe, proizvodnje i prerade, preko trgovine, distribucije i na kraju potrošnje.
Evropska komisija procenila je da se samo u Evropskoj uniji baci oko 90 miliona tona hrane godišnje (ili 180 kilograma po osobi), a veliki deo je i dalje jestiv.
Nivo gasova sa efektom staklene bašte koji su nastali od prehrambenog otpada je skoro tri puta veći od globalne emisije gasova iz vazduhoplovstva.
Ako bismo ovaj procenat posmatrali u kontekstu nacionalnih emisija gasova, ukupan prehrambeni otpad bi bio izjednačen sa Indijom kao treći najveći svetski emiter. Kina sa emisijom 21 odsto gasova godišnje i Sjedinjene Američke Države sa 13 odsto su jedine dve države na svetu koje stvaraju više gasova sa efektom staklene bašte nego prehrambena industrija.
