Zoran Kovačić Čivija proslavio se radom u ženskoj košarci. Na početku u Crvenoj zvezdi, a kasnije je pravio čuda sa jugoslovenskim i srpskim reprezentativnim selekcijama. Nije lako nabrojati sve Čivijine trofeje. Osvajao ih je sa Zvezdom, Budućnosti, Kovinom, a posebno je izazovno “sabrati” sve što je postigao sa ženskim nacionalnim timom različitih uzrasta. Ovo će Čiviji biti treća nagrada za životno delo. Prvo je dobio od SD Crvena zvezda, pošto je jedan od najtrofejnijih trenera sportskog društva, a 2012. stiglo je priznanje za životno delo njegovog Šapca. Devet puta biran je za najboljeg trenera bivše Jugoslavije! Za 74 godine toliko i titula, možda neka više, možda neka manje, teško ih je izbrojati. To su samo suvoparne brojke. Dovoljno impresivne same po sebi, ali ono što još više govori od trofeja su igračice. Mnogo generacija jugoslovenskih i srpskih reprezentativki stasale su pod vođstvom Zorana Kovačića, od talentovanih devojčica postale vrhunske košarkašice. I devojke za ponos.
Dobitnik ste prestižne nagrade za životno delo koje dodeljuje Udruženje košarkaških trenera, posebno vredno jer je vaš doprinos ženskoj košarci prepoznao “esnaf”. U izabranom ste društvu?
– Teško da može bolje, ponosan sam što sam u tom društvu, to je najveće priznanje u trenerskoj organizaciji. Tu nagradu, između ostalih, dobijali su Aca Nikolić, Borislav Stanković, Božidar Maljković, Svetislav Pešić, Dušan Duda Ivković, Reba Ćorković… a ja sam jedini na tom “spisku” bez prekida u ženskoj košarci.
Crveno-beli početak i kraj
Krenuli ste u Crvenoj zvezdi?
– Spletom okolnosti jedan od trenera koji je radio u ženskoj selekciji crveno-belih otišao je u vojsku. Pokojni Strahinja – Braca Alagić, predsednik komisije za žensku košarku, zvao me je da “uskočim”. Naravno, Zvezda se ne odbija, i ja sam od 1. septembra 1972. postao deo ŽKK Crvena zvezda. U kontinuitetu sam u Zvezdi dve decenije, a to je najlepši deo moje karijere, ne mogu ni da izbrojim koliko trofeja sam osvojio sa Zvezdom. Veoma sam ponosan i na poslednjih deset godina kada sam radio sa mlađim reprezentativnim selekcijama. U penziju sam otišao 2013, što znači da sam 42 godine u kontinuitetu bio u ženskoj košarci. Izveo sam 42 generacije! Kada sam počeo, radio sam sa 1954. godištem, a moja poslednja generacija bila je 1996.
Obično se smatra da je za trenera posao u ženskoj košarci, ako ne baš kazna, onda “rezervni položaj” dok se ne dođe do onog pravog – rada sa muškarcima?
– Ne gledam to tako. Veliki sam zvezdaš i za mene je najvažnije bilo da se domognem bilo koje sekcije crveno-belih. Posle dve godine zvali su me da vodim juniore Zvezde, ali nisam hteo. Počeli su da se ređaju rezultati, i video sam da mi dobro ide i nisam želeo da menjam. Isti je rad, isti kriterijumi, možda je malo lakše sa damama, pošto je konkurencija među trenerima bila manja nego u muškoj. Jedino što mi se nije dopalo, i gde je bila drastična razlika u odnosu na rad sa muškarcima je – plata. Tako je i danas, nažalost. Bilo koji trener koji radi u ženskoj košarci, na bilo kom nivou u klubovima u Srbiji nema više od hiljadu evra mesečno. Mnogo su manje pare nego u muškoj košarci. Uvek je tako bilo.
I danas ste deo Zvezde?
– Radim kao koordinator i sportski direktor. Imamo i sada čime da se pohvalimo. Pionirke, kadetkinje i juniorke su na prvenstvima Beograda i Srbije osvojile 12 medalja. Pre deset godina Zvezda je bila u jako teškoj situaciji, bilo je mnogo dugova i problema. Učestvovao sam tada u “preoblikovanju” kluba i postavljanju na zdrave temelje. Danas je Zvezda stabilna i na stazama stare slave, ponovo redovno osvajamo trofeje i imamo sjajne uslove i za mlađe kategorije i za seniorke, klub je u dobrom stanju. Moram da istaknem da imamo izuzetnu saradnju sa Nebojšom Čovićem koji nam daje na korišćenje dve odlične dvorane na Čukaričkoj padini. “Odgovorili” smo rezultatima. Imamo još veće ambicije, želja nam je da narednih godina ostavimo trag u Evropi.
Od domaćih klubova, trenirali ste i Kovin i Budućnost?
– Trofej sa Kovinom u Kupu Srbije jedan mi je od najdražih u karijeri. Pobedili smo u četvrtfinalu tada vrlo jaki Hemofarm, zatim Crvenu zvezdu, pa Partizan u finalu, najjače naše klubove u to vreme. Bilo je to pravo malo sportsko čudo jer Kovin je bio mlad klub, prvi put u eliti. Osvojio sam prvenstvo sa ekipom Budućnosti, to je poslednja sezona u zajedničkoj državi.
Sjajni uspesi reprezentacije
Kako objašnjavate bum ženske reprezentativne košarke i sjajne rezultate u poslednjih sedam godina?
– Nije to “palo s neba”. Postavili smo osnove te selekcije još za vreme državne zajednice sa Crnom Gorom, učestvovao sam u razvoju mnogih trofejnih igračica kao što su: Sonja Petrović Vasić, Jelena Milovanović Bruks, Nevena Jovanović, Sara Krnjić, Dragana Stanković… sve one bile su trofejne već u mlađim selekcijama, verovao sam da će to preneti i u A selekciju. Imali smo kontinuitet, a to je najvažnije u sportu.
Sledeće godine je EP, mogu li devojke do zlatnog “het-trika”?
– Siguran sam da možemo iako će biti mnogo teže bez Sonje Petrović Vasić i Jelene Milovanović Bruks, ali imamo mladih perspektivnih košarkašica. Bićemo u vrhu i narednih godina.
Fantastična Maljkovićeva
Da li ste očekivali da će Marina Maljković postizati ovako sjajne rezultate?
– Znao sam da će Marina napraviti velike rezultate. Bila mi je saradnik u radu sa mlađim kategorijama, u reprezentativnim selekcijama prvo je kod mene dobila šansu. Videlo se tada da je ogroman potencijal. Uvela je Ušće u Prvu ligu, kasnije je od Hemofarma napravila “kaznenu ekspediciju”. Posle toga i od Partizana. U to vreme, kada od Marine izgubiš sa manje od 30 razlike tražiš zapisnik sa utakmice, da ga uramiš. Nema govora o tome da je na bilo koji način protežirana zbog slavnog prezimena. Ona je velikim radom, odgovornošću, ozbiljnošću sve sama postigla. Niko joj ništa nije poklonio. Bila je dva puta šampion Evrope, osvojila dve medalje na Olimpijskim igrama, rezultati koje će biti teško nadmašiti.
Ogroman doprinos uspesima Srbije dale su i naše Amerikanke Danijel Pejdž i Ivon Anderson. Čivija, ipak, misli da smo mogli i bez njih:
– Ja sam, možda, malo staromodan, držim se one stare šabačke “u se i u svoje kljuse”…
Ali, bile su sjajne?
– Ne kažem da nisu, njihova zasluga je velika, ali ja da sam selektor debelo bih razmislio da li da krenemo putem angažovanja strankinja. Vidim i da Alnjksandar Đorđević i ostali treneri muškaraca nisu skloni strancima, nisu ni razmišljali da ih angažuju. Ali, Marina je pogodila, svaka joj čast za to. Ona ih je želela, skautirala i zaključila da nam treba njihov profil. Njen “fotografski pogled” joj je pomogao da dobro sagleda šta treba ekipi. Meni nikada ni u podsvesti nije bilo da dovedemo strankinje.
Ženska klupska košarka u Srbiji danas?
– Osim Zvezde moram da pomenem Art koji odlično radi i ima izvanredne uslove, imaju puno talentovanih devojaka, to je klub Miška Ražnatovića. I Partizan je solidan, ali mislim da je Art perspektivniji. Izdvojio bih i Kraljevo, jedini ozbiljniji klub van Beograda koji uspeva da radi u kontinuitetu. Pozitivno je što se Vršac vratio. Ostali se pojave, bljesnu i nestanu. Euforija ženske košarke koja se desila poslednjih godina sa uspesima A selekcije nije se u dovoljnoj meri “prelila” na klupsku košarku. Većina klubova jedva preživljava, i što je najveći problem devojke čim napune 21-22 godine razmišljaju o inostranstvu. Liga nam je ili mnogo mlada, pa igraju kadetkinje od 16-17 godina ili veteranke na zalasku karijere – zaključio je Čivija.
Žal za Olimpijskim igrama
Trebalo je Čivija da bude učesnik Olimpijskih igara u Barseloni 1992. Nije se desilo:
– To mi je najteže palo. Bili smo u jeku priprema. Tada smo imali Anđu Arbutinu, Slađu Golić, Ninu Bjedov, Bojanu Milošević, Mensuru Hadžić, Gordanu Bogojević… odličan tim, verovao sam da možemo do medalje. Pred OI u Barseloni, 1992. selektor je bio Miodrag Vesković, ali je otišao u Italiju, a ja sam ostao da budem prvi trener i sa mnom su bili saradnici Ladislav Ratgeber i Dragomir Bukvić. Bili smo u hotelu Slavija, dobili opremu, uniforme i noć pre polaska stiže obaveštenje da naši kolektivni sportovi ne mogu da učestvuju zbog sankcija. Strašno teško smo to podneli, i to je jedino za čime žalim u karijeri.
“Ludilo” u Vukovaru
Jedna od upečatljivijih epizoda u karijeri Zorana Kovačića dogodila se u Vukovaru 2013. Devojke do 18 godina osvojile su bronzu, podrška Srba bila je neverovatna, ali pamti Čivija još nešto drugo:
– Tu smo užasno pokradeni, kao nikad u mojoj karijeri. To je bila oružana pljačka. Trebalo je da osvojimo “sjajniju” medalju. Poljak nas je “sasekao” u polufinalu protiv Francuskinja koje su bile glavne favoritkinje, jurio sam ga da ga bijem. To mi se desilo prvi put u životu. Zauvek ću pamtiti podršku naših zemljaka u Vukovaru, bilo je nezaboravno.
Iskustvo u Bugarskoj
Jedini klub van prostora Srbije i Crne Gore u kojem je Kovačić radio bio je sofijski Levski:
– Bilo je to u vreme sankcija, išao sam tamo sa mojim prijateljem, čuvenim kondicionim trenerom, Vladimirom Koprivicom, za kojeg sam posebno emotivno vezan. Gde god da sam radio on mi je bio saradnik, dok nije prešao u mušku košarku. Godinu pre našeg dolaska ekipa Levskog se borila za opstanak. Sa nama ekipa je bila prva bez poraza, ali finansije su “presušile” oko Nove godine. Kada je gazda video da idemo ka tituli, smenio me je da ne bi morao da me plaća.
Košarkaški Šabac
Zoran Kovačić, kako mu i nadimak kaže, rođeni je Šapčanin. Šabačka košarka imala je svoje uspone, ali i padove:
– Ima Šabac solidnu tradiciju. Jedan od osnivača ženske košarke u Šapcu, ja ga zovem “Sveti Sava”, Momčilo Ivanović, napravio je dobru selekciju i dobro se radilo, bilo je rezultata i igrali su Prvu ligu. Nažalost, ne postoji kontinuitet, često je klub na klackalici između prve i druge lige. Klub je sada stabilan, nije “veštački”, postoji rad sa mlađim kategorijama, i verujem da ženska košarka u Šapcu ima perspektivu. Moram da pomenem i pokojnog Milovana Stepandića Stepija, koji je i mušku i žensku košarku u Šapcu podigao na viši nivo. Kada sam bio selektor mlađih selekcija uvek sam vodio ekipu na pripreme u Šabac.
Laureati Dule i Čivija
Generalni sekretar Udruženja košarkaških trenera Srbije Strahinje Vasiljevića obrazložio je razloge za prijem dvojice renomiranih trenera u srpsku Kuću slavnih:
– Duško Vujošević i Zoran Kovačić su svojim predanim radom ostavili neizbrisiv trag u muškoj i ženskoj košarci, ne samo osvajanjem pregršt trofeja već i stvaranjem velikog broja reprezentativaca i reprezentativki koji su pronosili slavu naše zemlje i srpske košarke širom planete. Zato nema sumnje da ovo prestižno priznanje ide u prave ruke.
“Slučajni” selektor
Žensku A selekciju vodili ste samo jednom, na EP 2005. Čivija se na to nasmejao:
– Bilo je to fantastično leto. Juniorke su bile prvakinje Evrope, druge na svetu. Došao sam kući, spremam se da odem na more, ali desilo se to da je tadašnji selektor Miroslav Popov na deset dana pre početka seniorskog prvenstva Evrope dobio angažman u inostranstvu i reprezentacija je ostala bez selektora. Predsednik saveza Miodrag Babić tada se setio mene. Nisam mogao da odbijem da pomognem iako se žena ljutila jer je more otpalo.
Ali, ja sam više voleo da od dece pravim igrače i prave ljude. Da učestvujem u njihovom formiranju, to mi je bila satisfakcija. Nikada se nisam nametao da budem selektor A tima.
