Ganić je slučaj od šire simbolike. Na suženom, individualnom planu, Ganića je, rekao bi pesnik, "ubila prejaka reč". Jer, da nije onog tonskog zapisa njegove prejake reči – "ne propuštaj nikoga" i "sve ih treba pobiti" – tj. vojnike JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, Ganić i njegov zločin bi još kupili prašinu u tami međunarodne pravde.
A malo je nedostajalo da mu i ovaj put voz prođe. Jer je na aerodromu "Hitrou" u Londonu Ganić već bio propušten kroz policijski kompjuter, a zapao za oko običnom činovniku "Britš ervejza" koji je, pak, video (i alarmirao policiju) ono što agent Skotland jarda nije bio instruisan da vidi – da pored imena ratnog člana Predsedništva BiH stoji prikačena srpska poternica.
Zašto je Ganić slučaj i afera širih dimenzija i simbolike? Najpre zato što bi, da se ovo dogodilo pre nekoliko godina, u drugačijem odnosu globalnih snaga, čak i u zemlji "Magna karte" policijski kompjuteri malo zažmurili dok zločinac prođe. Jer i u zemlji "Magna karte" važi američka maksima da naše đubre ne smrdi kao njihovo đubre.
Vremena se, naprosto, ubrzano menjaju, vino nije "kao što je prije bilo", pa se čak ni srpska poternica više automatski ne baca u koš. Ima nešto još značjnije, a kao posledica ove mene u globalnom balansu snaga.
U kolektivnoj svesti bošnjačkog korpusa još je paralisan dar racionalnog rasuđivanja o nedavnoj balkanskoj prošlosti. I kao što je Adolf Hitler uspeo da hipnotizira celu Nemačku upotrebom fobije o "životnom prostoru" (Lebensraum) i ugoroženšću plemena Nibelunga od nepostojeće opasnosti, tako je naci-propaganda Amerike i njenog subkontraktora u zapadnoj Evropi, uspela da kontaminira mnogu svest, u Bosni pogotovo.
Pa je, kao prvo, klasičn građanski rat u Bosni preklasifikovan u rat srpske agresije protiv ostatka Bosne, da bi onda (drugo) moćnom mašinerijom Velike obmane ta perverzija bila infiltrirana u ponore kolektivne svesti bošnjačkog korpusa.
Hipnoza je maestralno izvedena. I evo, cela jedna strana građanskog rata i danas, posle 18 godina, živi pod dejstvom hipnotisane sveti. I samo u takvom patološkom stanju svesti presuda srpskog suda "Škorpionima" (na primer) – onima što su pred kamerama ubijali muslimanske zarobljenike – znači, u prostoru ovako zavedene svesti, prirodan tok u uzročnom odnosu zločina i kazne.
A kad na "Hitrouu" uhapse Ejupa Ganića (nećemo o Naseru Oriću, Kravicama, Kazanima, Tarčinu ili mudžahedinu koji drži na dlanu odsečenu glavu majora Rogića), koji je isto tako dokumentovano komandovao ubijanjem 42 nedužna vojnika JNA pri dogovorenom (Izetbegović) povlačenju, onda je to, u ovoj patologiji svesti, povod za bučne demonstracije pred ambasadom Srbije u Sarajevu, protestnu notu Beogradu, antisrpsku histeriju vaskolikih medija u Sarajevu i čak satanizovanje Britanije, dojučerašnjeg velikog saveznika u satanizovanju Srba.
Kolektivna hipnoza doživljava sada, u slučaju Ganić, monumetnalni elektrošok i u tome vidim tu širu simboličku vrednost celog incidenta, neku vrstu prilike za osvešćenje da naše đubre smrdi isto kao i njihovo đubre.
Ovako doživljavanje hapšenja evidentnog krivca za evidentni masovni zločin nije, dakle, ni racionalan protest, ni neki spontani gnev, pogotovo nije politika, makar i najgore vrste, nego je naprosto dijagnoza. Ovde bi pokojni Skender Kulenović rekao: "Nije rupa na Planeti, već je rupa na pameti."
