Državne vrtiće obično vode lokalne opštine, tj. lokalni organi upravljanja. Privatnim vrtićima upravljaju privatna lica i njih mogu, ali ne moraju podržati lokalni organi upravljanja.
U današnje doba velika je i večita dilema da li svoje dete upisati u državni ili privatni vrtić.
Po navici roditeljima su draži državni jer su jeftiniji, a bolji privatni vrtići. Večito pitanje kvaliteta i kvantiteta i klasično ekonomsko pitanje da li izabrati ono što nije tako dobro, ali jeftinije ili ono što je bolje, ali skuplje.
Bitna razlika između državnih i privatnih vrtića jeste cena. Cena privatnih vrtića skoro uvek veća nego cena državnih. I najčešće se samo o tome govori, iako privatni vrtići u mnogo čemu prednjače u odnosu na državne vrtiće.
Ovde ćemo navesti neke stavke koje se tiču privatnih vrtića, ono što treba znati da biste bili informisani, upoznati s osnovnim stvarima, a one direktinije koje se tiču određenih predškolskih ustanova utvrdite sami tako što ćete: otići i posetiti određene vrtiće; razgovarati sa vaspitačima, administratorima, pedagozima, medicinskim osobljem; posetite na internetu njihovu stranicu, jer privatni vrtići uvek imaju svoje stranice na internetu i na kraju raspitajte se o iskustvu kod drugih roditelja.
Pa čak i da nemaju svoj sajt lako ih možete naći na nekom od internet poslovnih adresara kao što je Mirandre .
Koje su to sve prednosti privatnih vrtića?
Velika prednost u odnosu na državne vrtiće je to što privatni vrtići više odgovaraju roditeljima u smislu vremenske organizacije.
Roditelji se dogovaraju sa vaspitačima u kom vremenskom periodu mogu dovesti svoje dete. Privatni vrtići rade u smeni duže, sve u zavisnosti od dogovora sa roditeljima.
Državni vrtići rade samo radnim danima u nedelji, a privatni vrtići rade obavezno i subotom, a nekada i nedeljom. Činjenica da privatni vrtići rade vikendom može biti presudna za neke roditelje.
Grupe dece ili odeljenja obično broji do deset mališana, što je takođe povoljna činjenica, kada se zna da je rad u manjim grupama produktivniji i efikasniji. Kada je veća grupa kakva je u državnim vrtićima uvek se neko oseti zapostavljenim, te i sami rezultati nisu najpovoljniji.
Pogotovo kada se ima na umu da u državnim vrtićima često u grupi budu deca ražličitog uzrasta, što i nije najbolja ideja. Svako dete ima različite navike i sposobnosti i brzinu učenja, čak i kada se radi o vršnjacima, ali onda kada su u grupi mladja ili starija deca, biće pomešani zahtevi i način rada.
Neko dete u takvoj situaciji neće uspeti da se snađe. Zato je bitno da grupe budu homogene barem što se tiče uzrasne dobi. Takva je situacija u privatnim vrtićima, drugih razlika nema.
U inostranstvu postoje privatni vrtići koji poštuju polnu homogenost, ali toga kod nas nema. Prednost privatnih vrtića je to što oni postoje, koliko god banalno zvučalo.
Mesta u državnim vrtićima za svu decu nema, vrtići imaju presudnog značaju za detetovo pripremanje za drugačije životne situacije, a najbitnija je polazak u školu i opštenje sa drugim licima.
Rad u privatnim vrtićima često prelazi u preterivanje?
Čujemo često kako ljudi kažu pustite decu da budu deca.
Pa tako ovu stavku poistovećuju sa privatnim vrtićima, jer su uslovi tamo drugačiji, tj. radi se dosta na obrazovanju dece, na usvajanju znanja i osposobljavanju za određene aktivnosti.
Samo ime vaspitača govori za sebe, oni su tu da vaspitaju, pored roditelja, baka i deka. Svrha postojanja svih vrtića kako državnih tako i privatnih jeste da kroz igru deca ponešto i nauče.
A privatni vrtići su samo korak dalje od državnih, zato što deca u privatnim vrtićima imaju mogućnost da nauče i neke najosnovnije reči drugog jezika engleskog ili nemačkog, možda francuskog.
Privatni vrtići insistiraju na kreativnosti, mašti, domišljatosti. Deca sve što tamo čuju čuju kroz pesmu, bajku, legendu, vide kroz crtež, animirani film.
Najbolje je kada deca sama učestvuju u sticanju znanja, dakle ne putem pasivnog slušanja već putem aktivnog učešća, postavljanjem pitanja, komentarisanjem, davanjem sopstvenog mišljenja.
…A ima li boljeg načina za učenje od takvoga?
