Krsta Petrišorević, predsednik Jedinstva iz Švehata, najstarijeg našeg kluba u Donjoj Austriji, ove godine je zbog pandemije korona virusa sušio meso u Austriji, umesto u zavičaju kao ranije. U međuvremenu je suvo meso podelio i svojim prijateljima Austrijancima, koji su uz zahvalnost bili i puni reči hvale za ukus. Specijalitete koje je lično spremao, uručio je i Davidu Štokingeru, šefu Socijaldemokratske partije Austrije u Švehatu, inače velikom prijatelju Srba i kluba iz bečkog predgrađa.
– Dobio sam od Krste slaninu i kobasice, koje je on sušio u Švehatu. To meso je ispalo odlično, veoma je ukusno – pohvalio se Štokinger “Vestima”.
On ukazao da je Petrišorević, za vreme pandemije, očigledno otkrio novi hobi u kojem je izvrstan.
Pokazao je, kaže dalje Štokinger, da ni pandemija ne može da ga spreči da neguje tradiciju i bavi se onim što voli.
– Ja volim prirodnu, organsku hranu. Oduševljen sam i obožavam srpske specijalitete, a posebno kako ih Krsta pravi – kaže naš sagovornik.
Štokinger je veliki prijatelj Jedinstva. On je, zbog svoje nesebične pomoći srpskoj zajednici proglašen i počasnim članom kluba iz Švehata, na svakoj manifestaciji je posebno uvažen gost, a redovno se odaziva pozivima.
Krsta Petrišorević je, kako su “Vesti” već pisale, usled otežanog putovanja u Srbiju zbog pandemije, bio prinuđen da ove godine, umesto u rodnom selu Reka, suši meso u Austriji.
Poželeo da osuši meso na tradicionalni način, koji je naučio od svojih predaka, po prvi put, u Švehatu.
– Sećam se kad sam bio mali imali smo pečenjar za hleb u kojoj je moja majka jednom nedeljno pekla po desetak i više vekni za celu sedmicu. Iznad su bile poređane drvene letvice, gde je zimi ostavljeno meso da se suši. Majka i otac bi svaki dan založili vatru, da bude dima i tako bi se meso, slanina i kobasice polako sušili – priseća se Petrišorević.
Sa njegovim odlaskom u inostranstvo, a posebno kada su mu preminuli roditelji, tradicija sušenja mesa u selu gotovo da je nestala.
– Tu i tamo, neko je to još radio. Ja nisam to zaboravio, ali u zavičaj sam uglavnom odlazio leti pa nisma mogao time da se bavim. Sve dok nisam otišao u penziju – kaže on.
U zavičaju je, pre više od 10 godina, napravio kamin za pečenje, sač i roštilj, a iznad i mesto za sušenje mesa. Svake godine je sušio i po 20 kilograma mesa, kobasica i slanine koje bi zatim u Austriji delio deci i prijateljima. Ove zime je Petrišorević ostao u Austriji, ali je tradiciju nastavio.
Važno je snaći se
– Pošto u dvorištu kluba imamo prostoriju u kojoj su uskladištene klupske stvari, shvatio sam da bi tu moglo da se stavi meso za provetravanje na otvorenom. Ubrzo sam kupio nekoliko kilograma dobrog mesa, posolio ga, dodao stavio beli luk, po starinskom receptu i sve to stavio da odstoji. Iz dana u dan, meso je bilo sve lepše i lepše. Trebalo ga je malo i dimiti. Zato sam napravio jedno mesto, kao roštilj, ogradio ga paletama, iznad stavio drvene letvice i tu ostavio već poluosušeno meso. Kada je založio vatru, kako bi dobio dim, ispalo je, kaže, možda i bolje od onoga koje je sušio u svom selu, ukusno i sočno – priča dovitljivi Petrišorević i dodaje da nije uvek potrebno imati idealne uslove, već da je bitno umeti snaći se.
