Jednom prilikom je urednik Zagora u izdavačkoj kući Serđo Boneli Editore Moreno Buratini, u izjavi za Strip Blog, a na temu da li će se nekada radnja Zagora odvijati u Srbiji, rekao da “postoji potreba da se Zagor što pre vrati u Darkvud zato što italijanska publika uvek preferira avanture iz Darkvuda” (ni domaća publika nije ništa otvorenija).
Još je dodao da italijanska publika “ne ceni dalja putovanja, van granica tradicionalne šume gde naš junak ima svoju kućicu.“ Ovo je možda i dovoljna opis u prilog priči o tome ko čita avanture o Duhu sa sekirom, kakva je to publika i čija je zapravo Zagor ciljna grupa?
Zagor je stripski junak koji je prevalio pola veka postojanja, a vizuelno ga je stvorio Galieno Feri. Može se reći i po svom izgledu, ali ko poznaje avanturistički život samog tvorca, onda može da prepozna i njegov avanturistički duh u Zagorovim dogodovštinama. Baš takvu publiku traži ovaj strip, publiku željnu avantura, klince avanturističkog duha i one koji se sećaju svojih mladalačkih dana.
Još u ono staro doba, kada se u 13. broju Zlatne serije šesdesetih godina prošloga veka, pojavio Zagor u slobodnoj prodaji na prostorima bivše Jugoslavije, mladi avanturisti i nestašni dečaci su prepoznali ovaj strip kao svoje redovno štivo. Klinci su ga kupovali, razmenjivali na ulici, prodavali stari broj da bi odmah kupili novi i tako je išlo u nedogled, od skraćenog “Nasilja u Darkvudu” do brojeva mnogo dalekih i visokih. Ova bajka sa Zagorom je rasla sa generacijama i svi ti klinci, kada su porasli, kada su zaboravili na ovaj strip i kada su svi primerci koje su sačuvali, nisu prodali, ostali zaboravljeni i u nekoj prašini, i kada su dobili svoju decu, oni su očistili te stripove i dali svojoj deci da uče da čitaju uz Zagora.
Sva Zagorova publika, od tih davnih šesdesetih godina prošlog veka, pa i njihova deca koju su navukli na ovaj strip, pa i njihova deca koja su takođe od svojih roditelja nasledila ljubav prema Duhu sa sekirom postali su pre svega ljudi, a neki sigurno i neljudi. Neki su postal lekari, neki pravnici, neki majstori, automehaničari, vodoinstalateri, bravari, neki su lopovi, kriminalci, neki su bogataši neki su beskućnici, a svi su oni samo jedno, ljubitelji Zagora. Ostavlja se utisak da devojčice, devojke, žene slabije čitaju priče o Zagoru, to je pravi strip za dečake, avanturiste, mada ima i dama koje su pustolovnog duha. Danas klinci od svojih nostalgičnih roditelja dobijaju Zagora i to se dobro vidi na strip festivalima.
Sve ovo rečeno u prethodnom pasusu dovodi nas do jednog zaključka, a to je da Zagor spaja ljude, da ih miri i sjedinjava. U svim državama bivše Jugoslavije, na svim jezicima naroda i narodnosti, Zagor je ime koje se izgovara isto, znači isto i uvek izaziva osmeh i radost na licu onih koji pričaju o njemu. Možemo se saglasiti oko istorije ili imati drugačiji stav, možemo biti zločinci ili žrtve, možemo biti dobri i zli, sve su to različite predstave, različitih ljudi, ali sva neprijateljstva i svi nemiri prestaju kada se spomene Zagor.
Šta je Zagor postao uz svoju publiku? Postao je na ovim našim prostorima sinonim za strip, čim se spomene ta reč svi kažu: “aha znam Zagor i to”, ili neke slične rečenice. Zagor i njegov dom Darkvud opšte su poznato mesto svima. Danas nije ni čudo što postoji i u šali formiran kult Zagora nazvan “Ferijevi svedoci”, tako se zovu svi poklonici izvornog strip junaka i njegovog tvorca. Oni su veoma o negativno nastrojeni prema svakom odstupanju od Ferijevog crteža, logike kadra i svega što nije Feri.
Važno je još jedno napomenuti to da za pisanje tekstova o Zagoru je zaista potrebna velika i jaka petlja. Zagor je kult, Zagor je bog.
Zato Ferijevi svedoci, oprostite nam.
Ovo me vraca u detinjstvo. Obozavao sam da citam Zagora i Alan Forda.