Za sve ove "in memoriam" prikaze bila je karakteristična jedna poražavajuća činjenica – država Srbija ili ono što je od nje ostalo, ne zna koliko je ljudi izgubila u ovim tragedijama.
Ne zna se ni koliko je poginulo od nacističkih bombi, niti od moćne NATO avijacije, a pogotovu od komunističke vlasti ustoličene nakon oslobođenja.
Na spisku stradalih u aprilskom bombardovanju u srpskoj prestonici, koja je tada imala 370.000 stanovnika, nalaze se imena 2.274 poginula. Procena, međutim, kaže da ih je bilo oko 4.000 građana!
Ako bi, a teško da bi, olakšavajuća okolnost za ovoliku nepreciznost mogla da bude vremenska distanca od 70 godina, ta vrsta opravdanja ne postoji za broj stradalih u ratovima 90-ih, ili bombardovanju 1999.
Za to nam ne može biti kriv ni Tito, ni partija, ni raznorazni Kapičići, ni zapadne sile, ni svetska zavera. Za toliku nebrigu prema žrtvama sopstvenog naroda, odsustva pijeteta prema stradalom sugrađaninu, komšiji, sunarodniku krivi smo samo mi i niko drugi. Dovoljno je podsetiti se samo kako smo se odnosili prema Veljku Bulajiću i njegovim naporima da popiše jasenovačke žrtve. Baš kao da radi jedan uzaludni i dokoni posao koji je država odavno morala okončati.
Otud nas uvek iznova, svake godine i tako godinama, strefe šamari otrežnjenja.
Broj stradalih u NATO agresiji kreće se od 500 do 2.500! Statističari ni posle 11 godina još uvek ne mogu da se usaglase po kom kriterijumu će žrtve popisivati! Da li da računaju samo one koji su direktno stradali od bombi i gelera, ili i one koji su preminuli od posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, poput obolelih od raka. Do popisa 2011. već će se odlučiti čemu će se privoleti.
Ako se oni vade na nekakvu metodologiju, kako da objasnimo da nismo bili kadri da pobrojimo stradale putnike iz onog voza u Grdeličkoj klisuri! Baš kao da su ljudi dugmad, i to ona najmanja, na manžetnama, za koje se ne potrudimo ni da ih pokupimo sa poda kada otpadnu. "Veruje se da je stradalo više od 50 ljudi!", kažu ovih dana mediji.
"Veruje se" i da je u Surdulici 27. aprila izginulo više od 20 civila, od koji čak dvanaestoro dece!
Pametni ljudi su još davno rekli da u ratu prvo strada istina, da se pamte imena samo prvih žrtava dok su ostali tek puka brojka. Mi ni te brojke nemamo, pa mi sada postaje jasnije zašto mi je u jednom neformalnom razgovoru, dok su se ratovi 90-ih privodili kraju, a izbeglice hrlile sa svih strana, onako nemalo začuđen David Albahari rekao da ga čudi što se Srbi porede s Jevrejima. Ne možemo to ni po čemu, pa ni po stradanju, reći će pisac.
Koliko god njegova tvrdnja tada zvučala uvredljivo, ona našim neljudskim zaboravom svakim danom dobija na verodostojnosti.
