Ko su Katarina Rebrača i Sandrina Bogunović?

Katarina, koja je osnivač Fonda, rođena je u Njujorku, gde je živela do svoje pete godine. Zanimljivo je da je taj deo detinjstva provela u kući Orsona Velsa, pošto je njena majka u tom periodu bila asistent glumca i reditelja.

’’Rođena sam u Njujorku i tamo sam živela do pete godine. Od pete do jedanaeste sam živela u Beogradu i isla u osnovnu školu. Zatim smo mama i ja prešle u Los Andeles, tamo bile do moje sedamnaeste, a onda smo se vratile za Njujork. Tu sam bas intenzivno počela da se bavim manekenstvom i zbog toga sam sa devetnaest godina prešla u Evropu.

Baza mi je bila u Milanu, ali sam putovala svuda po svetu i to je trajalo do 26 godine, kada sam se ponovo vratila u Njujork i tamo bila do 29. Tada se dogodilo bombardovanje i ja sam napisala protestno pismo američkoj javnosti i vratila se iz protesta u Evropu, odnosno u Italiju. 2000. godine, dakle godinu dana kasnije, došla sam u Srbiju i od onda mi je Beograd na neki način baza.

Osnovala sam modnu agenciju i posao se razvio pa se krećem između Beograda i modnih centara, Milana, Pariza, Londona i Njujorka. Opet, fond mi je fokusiran na Srbiju, tako da su to relacije na kojima živim. To je mapa mog kretanja od rođenja’’, rekla je Rebrača u intervjuu za 14. broj časopisa ’’Wine style’’.

U intervjuu za pomenuti magazin, Rebrača je objasnila kako su joj javni nastupi od malena postali normalni deo života.

’’Drugačije je kad vas, kad se rodite, donesu u zgradu u kojoj zivi Bi Bi King. Onda se preselite u drugu zgradu u kojoj vam je komsija Dastin Hofman. Kućni prijatelj nam je onda bio, a i danas je, Robert Dival. Ja sam sa šest godina snimila "Anđelo, ljubavi moja" zato što su mi roditelji bili prijatelji sa njim.

Kada odrastete u svetu u kojem su vam komšije i kućni prijatelji poznati ljudi, vi njihov posao vidite kao posao, a ne nešto fascinantno, kao da su pali s neba. Tako ja od malena pristupam glumi i manekenstvu – kao poslu. Radim ga kao nešto što volim i za šta imam smisla. Kad sam imala 12 godina, išla sam u škole glume, na kastinge i jednom je Orson Vels mojoj majci rekao: "Ovom detetu je Bog dao talenat".

Neke stvari zahtevaju talenat i možes da se trudiš da ih naučiš čitav život, ali bez dara – nećeš uspeti. Sad, ja sam htela da budem veterinar kad sam bila dete, ali je Bog, očigledno, imao druge planove za mene’’, kazala je ona, dodavši da je stalno radila i kao mala, bilo kao bejbi-siterka i da je rano naučila da ceni novac.

Razlog zbog koga je 2006. godine osnovala Fond Rebrača je navela da je to što je dobila ćerku Antoniju.

’’Kada sam pre pet godina dobila Antoniju, pojavila se u meni želja da se bavim humanitarnim radom, ali da to ne bude patetična samopromocija, što mi je degutantno. Htela sam da radim nešto što će stvarno da napravi razliku, a rak dojke se nekako provlačio kroz čitav moj život. Kada sam imala jedanaest godina, majka moje tada nerazdvojne drugarice je operisana od raka dojke, i to dva puta. Majka moje jako dobre drugarice Amber Valeta, poznate manekenke i sada glumice, s kojom sam delila stan u Milanu, operisana je kada smo nas dve imale 18 godina, a zatim i njena baka. Pre 10-ak godina je tetka moje drugarice iz osnovne škole umrla od raka dojke.

Tražila sam podatke od ministarstva – brojeve obolelih i umrlih žena i – šokirala sam se. U Americi jedna od šest žena dobije rak dojke, ali od 100 žena 25 ga preživi. U našoj zemlji jedna od 12 žena dobije rak dojke, ali jedna trećina tih zena umre, a to je samo od broja zena koje se lece. Mi uopšte ne znamo koliko žena u ovom trenutku ima rak dojke u Srbiji. To je apsurd, to su mlade žene, potencijalno ili već nečije majke, žene, nečije sestre. One u ovoj zemlji umiru bez pravog razloga – zato što ne postoji prevencija, zato što se ne radi skrining, zato što nemamo edukovan personal, opremu, dovoljno para i tako dalje. Svi ti razlozi su meni zvučali kao banalnosti. Ovo nije bolest za koju nema leka. Ona može da se preživi, da se izleči i da se posle nje normalno nastavi život’’, kazala je ona.

Sandrina je po struci klinički pshilog, ali se tom profesijom nije bavila. Vagnerova je završila čuvenu Osmu beogradsku gimnaziju, a živela je na Senjaku i Slaviji. Potom je otišla u Sjedinjene Američke Države, i u Njujorku završila kliničku psihologiju na univerzitetu na Kolumbije.

Radila je kao novinar američke televizije ’’ABC’’. Šest godina je bila asistentkinja šest godina. U intervrjuu za ’’Blic ženu’’ kazala je da je bila blagoslovena što je imala lagodan život.

 ’’Nas decu, premorene od beskrajnog igranja, uspavljivao je miris lipa, a budio cvrkut ptica. Automobila je bilo malo, ulice mirne, čiste i bezbedne. Zimi zatvorene mrežama, pa sankanjac dok ne popadamo. Onda kačamak i mleko ili poparica pa u krevet. Moji su me naučili da imam stav, da izdržim svoju ideju i veru. Naučili su me i da se Sevruga, Beluga i Osetra jedu kašičicom od sedefa, ali i kako da preživim na krompiru. Naučili su me da koristim ruke, i to me je uvek spasavalo u životu – priča.

Sandrina, koja je autorka tri knjige: ’’Almanah lepote“, ’’Almanah ljubavi“ i ’’Almanah gastro bisera“, priznala je tom časopisu da je u SAD otišla za svojom ljubavi, a to je bio hokejaš Nikola Rebrača.