Posle izjave kancelara Sebastijana Kurca prošle srede o virusu koji je “uvezen u Austriju”, i to uglavnom sa Zapadog Balkana, javljaju se prominentni kritičari, kao predsednik Van der Belen, ili vicekancelar Kogler. Argumenti su da je to hladnoća, arogancija, distinkcija, čak uvreda s mirisom krvi i tla. Odjednom, u centru javnog diskursa ne stoje oštre epidemiološke mere, već poseban tip “migranata” koji to odavno nisu, ili samo uslovno jesu. Na primer, oni kao Manuela Tomić, urednica digitalnog izdanja časopisa “Furche” (Brazda).
Austrijska kulturna scena nije podnosila kancelara i pre afere Ibica, daleko pre nego što je letos izjavio da “virus putuje u autu”, pre nego što je sredinom prošle sedmice pojasnio koji to ljudi, u tri četvrtine “uvezenih” slučajeva, upravljaju autom s virusom kao suvozačem.
Za ljude koji ovde deluju u kulturi i umetnosti, ili koji u velikim medijima kreiraju etički karakter trenutka, Kurc govori grubo, direktno (“svako će uskoro poznavati nekog ko je umro od kovida”), njegove metafore su eugenične (“…naš cilj nije da ispod svakog božićnog drvceta sedi jedan kovid slučaj”).
U svoju odbranu, kancelar se s pravom može pozvati na dva faktora. On je direktna osoba, izvrstan govornik unutar relativno svedenog broja reči. Nijanse nisu njegova stvar. Ta, za neke osvežavajuća, za neke brutalna neposrednost, ga je i dovela na mesto ministra sa 26 godina, bez završenog fakulteta.
Drugo, nije njegova krivica što su nacisti svojevremeno potpuno kompromitovali upotrebu bioloških metafora, tako što su propovedali da uništavaju bolest, klicu, zarazu, dok bi ljudi (i rase) bili samo kolateralna šteta u tom postupku.
Finiji duhovi su reagovali kulturološki-refleksno, kad su u kancelarovoj metafori o osobi za volanom i virusu suvozaču prepoznali taj stari model.
Ali to više otkriva frojdijansku strukturu njihovih nasleđenih strahova, nego što Kurca određuje kao naslednika stare ideologije.
Jer, njega su podjednako iznervirali “arijevski” Austrijanci koji su se vraćali sa godišnjeg odmora u Hrvatskoj ili Italiji, Srbi koji su se vraćali sa porodičnog imanja u Šumadiji, ili splava u Beogradu.
Da je po njemu, sve bi podjednako trebalo zašrafiti tu gde su se zatekli dok ne prođe epidemija, samo što on onda više ne bi bio kancelar.
Sebastijan Kurc ne mora da govori okolo-naokolo kao što čini gomila političara. On sigurno nije pesnik i nije rasista. Ali onda u nijansama počinju problemi.
Kad ti uzmu sve uloge, ko si?
Niz njegovih izjava o ljudima, vozačima, virusima, bacil-eksport-import udruženjima i slično su ustvari ovde dirnuli u jedan drugi problem.
On nije ideološki, već društveni i kulturni. Najbolje ga je zaokružiti kroz grupu pitanja: Ko su “migranti”? Ovi koji dolaze poslednjih pet godina, ili i oni koji su dolazili osamdesetih i devedesetih godina s područja bivše Jugoslavije? Da li je moralni prestup reći da to nikako nisu iste veličine?
Pod kojim uslovima i posle kog vremena neko više nije migrant? Kako se postaje punopravni Austrijanac? Da li dobro integrisani uopšte smeju da kažu da su postali Austrijanci, a da “pravim” Austrijancima ne bude neugodno zbog tolikog dodvoravanja? Zašto se želja za pripadanjem i nakon dvadeset ili trideset godina od ovdašnje kulturne scene doživljava kao dodvoravanje? Da li je tek to nova vrsta rasizma?
Da li su ljudi sa Zapadnog Balkana, sa ili bez austrijskog državljanstva, duple izdajice kad uživaju u životu u Austriji, isto onoliko koliko uživaju i kad su u Srbiji, Bosni, ili drugde? Da li oni imaju pravo na lakoću postojanja i tamo i ovde?
I najvažnije, kako se s tim izazovima nosi druga i treća generacija nekadašnjih jugoslovenskih izbeglica/migranata? Da li se još uvek govori o “identitetu”, ili je njegovo mesto preuzela svesna igra, brza promena uloga, instant mimikrija prema ad hok očekivanjima sredine?
Ko su danas takozvane uspešno integrisane generacije nekadašnje “jugoslovenske” dece?
Na sva ta pitanja jako dobro odgovara tekst Manuele Tomić, urednice digitalnog izdanja nedeljnog časopisa “Brazda”/Furche.
“Brazda” je nekad bila indirektno glasilo bečke katoličke nadbiskupije. Danas je ta veza presečena, ali je nostalgično-religiozna etika ostala njihov znak prepoznavanja.
Manuela, sa kukicom ili bez nje na prezimenu, piše kao zmaj. Čitaocima Sajta RTS-a preporučujemo da pročitaju njen tekst, da u njemu uživaju – ili da se nad njim iznerviraju. Tekst sledi u nastavku.
Kako glumiti sebe
Kada je moja mama sa mnom i sestrom ušla u autobus 1992. godine, nije mislila na bekstvo, proterivanje, najmanje na rat. Mislila je na rođendan svoje mame, naše bake. Neposredno pre nego što smo se iz jednog malog grada u bivšoj Jugoslaviji uputili u austrijsku Korušku kod ujaka-gastarbajtera, mama je kupila sve što je trebalo za slavlje. Oblande, kupus, jednu kokošku, jaja, šećer, pivo i vino.
Plan je bio da na kratko skoknemo kod ujaka, kao na odmor, i onda se vratimo tačno na vreme za bakin rođendan. Samo kratko, samo za svaki slučaj. Kad je mama iza sebe zaključala vrata, ostavila je pun frižider. Da više nikad neće kročiti u taj stan, na to mama nije tada mislila.
Imala sam četiri godine kad smo napustili Jugoslaviju. Lično me taj dan ne muči, jer nemam nikakvog sećanja na njega. Danas znam da je to bio inicijalni momenat kad je moj identitet postao stvar igre, glume i scene, sad-me-vidiš-sad-ne.
Ta igra skrivalica i žmurke traje, za razliku od rata, do dana današnjeg. Još kao dete sam naučila, da moja privatna sloboda zavisi od discipline da ne upadam u oči. Mnogi mladi-odrasli sa migracionom pozadinom će se u tome prepoznati.
Dobro vladam tom scenskom igrom, moj program je izvežban, a uloge spremne kad god situacija zahteva. Glumim onaj aspekt mog identiteta koji mi tog trenutka osigurava dobru volju neposredne okoline. Ja sam mnogi, igram mnoge. Ne želim da bilo kome priređujem neugodnosti time što ću biti ono što od mene ne očekuje. Sve, samo ne upadljivo drugačija od pretpostavljenog.
To je samo ime, zar ne?
Kada sam pre dvanaest godina počela da radim kao novinarka, redakcije su imale problema sa “hačekom”, sa “hekhen”, onom malom kukicom koja “c” pretvara u “č”. Neki elektronski sistemi u redakcijama su se potpuno zbunili, razvili neuroze od nemogućnosti da prepoznaju smisao te kukice.
Da svima olakšam, promptno sam izbrisala taj neobični znak iz mog prezimena. To je ionako samo ime, zar ne? Ne biti upadljiva, to je postao moj omiljeni sport, moja vežba iz discipline. Ili, sećam se kad su me deca u osnovnoj školi zvali “Jugo”. Aha, Jugo, mislila sam. Ali šta je to “jedan Jugo”, pitala sam se? Da se vratim tamo odakle sam došla, pojašnjavala su neka od njih. Imala sam tada sedam godina i nisam znala šta je to biša Jugoslavija i gde se ona više ne nalazi.
Moji roditelji nisu kod kuće nikad pričali o ratu. Barem ne sa mnom. Gde je to “Idi kući!” je potpuno ostajalo iznad praga mog sećanja i znanja. Moja kuća je bila austrijska Koruška. I pre nego što sam uopšte shvatila šta se događa, bila sam “integrisana”, iz prostog razloga jer za mene nije bilo nijednog drugog mesta koje sam ikad videla ili doživela. Tek posle sam shvatila: Ne određuje nekoga zemlja u kojoj se rodio. Osobu određuje zemlja u kojoj živi, gde se socijalizuje i usput skuplja sećanja.
Za mnoge ljude su te dve zemlje iste. Bila je to jedina razlika između mene i mojih drugara u razredu. Kad smo posle rata preko leta putovali u Bosnu kod rodbine, nekako mi nije bilo dobro. Kod svakog prelaska granice mučio me je tupi osećaj.
Instiktivno, bez mnogo reči, shvatila sam da i tamo i ovde postoje ljudi koji se osećaju kao i ja. Taj osećaj refleksnog kompromisa u ime harmonije grupe je postao moja intimna konstanta u mnogim situacijama.
Negde sa krajem moje srednje škole poklapa se akcija Jerga Hajdera u razmeštanju dvojezičkih tabli u Koruškoj. Dve moje prijateljice iz razreda su tog 8. februara 2006. pobegle iz škole da bi mu lično pljeskale. Hajder je sam uzeo lopatu u ruke i tablu “Bleiburg/Pliberk” odneo nekoliko metara dalje. Jasno, društvena promena kroz ašov. Ali, da li je to imalo nešto sa nama?
Još pre Hajderove pogibije u saobraćajnoj nesreći (oktobar 2008,) sam napustila Korušku i preselila se za Beč. Odakle sam, pitale su me kolege studenti. Ali sad se stvar okrenula na glavu. Balkan je odjednom bio u modi!
Svi su hteli da se druže sa mnom, da mi budu prijatelji – pod uslovom da kažem da sam s Balkana. Slavili smo noćima, u Ost-klubu, uz muziku i balkanske duvačke orkestre. Kolege su htele sa mnom za Hrvatsku, Bosnu, Srbiju, u auto pa na provod, tamo je tako lepo, veselo. Često sam igrala ulogu vesele Balkanke, zato što se to od mene očekivalo.
Bila sam sve veštija u tome da otkrijem kakvu sliku onaj drugi ima o meni, tako da upravo to mogu da budem. Jasno, tako rade mnogi ljudi, svejedno da li imaju migracionu pozadinu ili ne.
Na neki način, svi žele da pripadaju, svi se prilagodjavaju. Želja da se pripada, negde, nekome, to je duboko ljudska potreba koja nas sve ujedinjuje.
Samo na jednom mestu sam bila oslobođena potrebe da igram igru žmurke. Volela sam da čitam, sate bih provodila u gradskoj biblioteci. Bilo je to jedino mesto gde nisam morala da pripadam. Tamo su bile samo knjige i ja.
Još kao dete sam primetila ljubav prema nemačkom jeziku. Na debatu o integraciji sam međutim uvek gledala sa sumnjom, možda zato što me se ona nikad nije ticala. Ali kad sam polako počela da čitam književnike kao Ivu Andrića, Boru Ćosića, ili Miljenka Jergovića, ostala sam bez daha.
Kupovala sam knjige u nemačkom prevodu i pokušavala da kanon mog jezika prebacim na nemački. Nešto mi je odmah upalo u oči: Perspektiva deteta stoji u prvom planu. Naivnost je često najbolji način da se ispriča brutalnost. Možda književnici pribegavaju toj tehnici sakrivanja i pretvaranja, da bi bol bio manji. I ja takođe igram, kad god postane ozbiljno, ulogu deteta.
O popravci klavira
U svom romanu “Kako su popravljani naši klaviri” (u originalu, “Priče o zanatima”), Ćosić opisuje kako su se posle Drugog svetskog rata istanjili brojevi klavir-štimera. U predratno doba, taj su posao uglavnom obavljali Jevreji i druge “ugrožene nacije”.
I tako, priča Ćosić, krenuo jedan Čeh na put posle rata da popravlja neupotrebljive, stare, pokvarene klavire. “Klaviri su polako počeli da prizdravljaju u našem velikom gradu. Kroz ulice, parkove, ukrašene trgove i ruševine zanemelih zidova, ponovo se prosuo zvuk klavira…” piše Ćosić.
Čitanje jugoslovenske literature na nemačkom je za mene bio moj način da popravljam klavire. Kad reči odjekuju, nacionalne granice padaju. Kad se reči oglase, onda je i “identitet” samo jedna od njih.
Moj identitet ostaje igra, gluma. On je pokretan i promenljiv. Nalazim ga u literaturi, nekad u maminom nakrcanom frižideru, u jelima mog detinjstva – piti, oblandama, u mirisu šljivovice za bakin rođendan, kojeg, eto, nikada nismo proslavili. Ali nije isključeno da i ovaj tekst pišem na način koji se od mene očekuje. Jer kad ne bih, onda bi to upalo u oči.
