Ovaj snimak sa Ju tjuba okačio je na svom Fejsbuk profilu psihoterapeut Zoran Milivojević kao još jedan prilog tezi da roditelji u procesu vaspitavanja ponekad moraju da fizički kazne dete.
Milivojević je zbog ovakvog stava proteklih dana najosporovanija osoba u Srbiji. Zbog "rigidnog, nehumanog i zaostalog gledišta" armija psihologa, psihijatara, pedagoga i zaštitnika dečjih prava ustremila se manje na argumentaciju, a više na Milivojevićevu stručnost, jer tvrdi da je sasvim normalno ponekad otvorenom šakom dete šljapljunuti po guzi ili povući za uši.
Može, ali bez kaiša
Milivojević osporava tvrdnje da su sve cvilizovane zemlje zabranile telesno kažnjavanje dece, navodeći podatak da je to slučaj u samo 29 država od 198. Među zemljama koje nisu zabranile fizičke kazne dece su SAD, Kanada, Australija, Velika Britanija, Francuska, Italija…
U Kanadi je bio donet zakon o zabrani, ali ga je Ustavni sud poništio i dozvolio roditeljima da kažnjavaju svoju decu staru između dve i 12 godina otvorenom šakom bez upotrebe kaiša ili drugog sredstva.
Povod za ovu debatu bila je Milivojevićeva kritika prednacrta Građanskog zakona u kome stoji član: "Zabranjuje se svako zlostavljanje dece, a posebno telesno kažnjavanje."
– Ovakav stav predlagača Zakona neopravdano izjednačava telesnu kaznu sa zlostavljanjem dece i nasiljem. Ukoliko se roditeljima zabrani telesno kažnjavanje vlastite dece, doći će do anarhije u porodicama, do daljeg slabljenja moći roditelja, a rasta moći deteta. Na taj način će se povećati "nova patologija" do koje dovodi "novo vaspitanje" u smislu razmažene i prezaštićene dece koja imaju problema da odrastu u funkcionalne odrasle osobe – tvrdi Milivojević.
I roditelji problem
Zaštitnik građana Saša Janković smatra da društvo treba da se zapita šta se dogodilo sa porodicom i roditeljima.
– Prava tema je kako se dogodilo da roditelji nemaju dovoljno vremena za dete, da ne znaju kako da izađu na kraj sa nemotivisanim profesorima, internetom… I kako onda frustracije i nemoć iskaljuju na detetu. Zabrana neće doneti ništa ako ne rešimo taj problem – smatra Janković.
Sporna istraživanja
Međutim, psiholog i psihoanalitičar Vesna Brzev Ćurčić kaže da je primena fizičke sile prema slabijima nedopustiva.
– Ako sto puta kažete detetu "nemoj" i ono sto prvi put priđe štekeru, jednostavno ga sklonite u stranu. Ako se ponovo vrati štekeru, opet ga sklonite i tako sve dok ga trajno ne sklonite od opasnosti. Ako vaše dete maltretira drugo dete, jednostavno ih razdvojite. Taj rezon "ako ga počupam, ono će shvatiti da drugo dete trpi bol i prestaće da ga čupa", to je rezon odrasle osobe – savetuje Vesna Brzev Ćurčić.
Svi se pozivaju na istraživanja. Međutim, Milivojević za studije čiji su zaključci da nema pozitivnog efekta fizičkog kažnjanja dece kaže da su sporni metodološki i u zaključcima. On navodi da je glavna zamerka što u istraživanjima nije napravljena razlika između razumne telesne kazne i fizičkog zlostavljanja. Takođe, i da nova istraživanja pokazuju da deca koja nikada nisu dobila ni ćušku često izrastu kao najveći nasilnici, s osećajem da mogu da čine sve što su im nemoćni roditelji dopuštali.
Nagrada i kazna
U raspravu se uključio i Miša Đurković, viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije. On kaže da se zajedno sa suprugom trudi da što bolje vaspita decu i priznaje da koriste i telesnu kaznu. Retko i uglavnom šakom po guzi.
– Deca se ne rađaju kao vaspitani i racionalni ljudi koji znaju šta je njihov interes. Proces vaspitanja se zasniva na tome da ih svim metodama, od pohvala, nagrada, do pretnji kaznom i konačno kaznama, uvedemo u red, disciplinujemo, naučimo da poštuju pravila, usvoje norme ponašanja i prihvate adekvatan vrednosni sistem. Gotovo svako dete bi želelo da stalno jede slatkiše i igra igrice, dok mu je mnogo manje prijatno da jede brokoli i ribu, bavi se sportom ili da uči. Naš zadatak je da ga naučimo da radi i ono što mu nije prijatno – kaže Đurković, apelujući na poslanike da ne usvoje zakon.
Religiozno sakaćenje
Profesor krivičnog prava sa beogradskog Pravnog fakulteta Milan Škulić podseća da je povređivanje dece, nasilje u porodici, zapuštanje i zlostavljanje deteta već propisano kao krivično delo. On kaže da je licemerno zabranjivati svako telesno kažnjavanje dece, pa i ono koje ne ostavlja posledice, a da onima koji se za to zalažu ne pada na pamet da se upuste u problem "sakaćenja" dece u religijske svrhe, kao što je obrezivanje muškog deteta.
Srbija se još jednom podelila, ali se većina uglavnom kreće u dometu aformizma Duška Radovića: "Tucite svoju decu čim primetite da da liče na vas." Ali i narodne umotvorine: "Tucite decu dok su mala, da ne bi tukla vas kada odrastu."
Tajni abortus evropska vrednost
U tranzicionoj Srbiji ni ova debata nije mogla da prođe bez sukoba "prve" i "druge" Srbije.
Tako je kolumnista sajta Peščanik Dejan Ilić razvio tezu da oni što zagovaraju telesno kažnjavanje dece pripadaju konzervativnom delu društva koji ovu temu predstavljaju kao "borbu za opstanak ugroženog srpskog identiteta i zajednice".
Miša Đurković, svojevremeno savetnik Vojislava Koštunice, autorskim tekstom u "Politici" ustvrdio je da se srpski zakoni sistematski donose protiv porodice, te da se otvara put novom totalitarizmu. On kaže da ideja o rigidnoj zabrani telesnog kažnjavanja dece dolazi iz iste kuhinje iz koje je pre četiri godine došao nacrt Zakona o pravima deteta.
– To su ideje koje decu uče da imaju samo prava, a ne i dužnosti i koje devojčici od petnaest godina omogućavaju da obavi abortus i zabrani doktoru da o tome obavesti roditelje – kaže Đurković.
Ilić mu je uzvratio da je umesto argumenata i činjenica prigrlio "konzervativizam i nacionalizam".
– U središti rasprave našla se tobože odbrana (srpske) porodice i kao neprijatelji na kraju se ispostavljaju sama deca. Dakle, ako ih ne tučemo, doći će nam glave – zaključuje kolumnista "Peščanika".