To jasno piše u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije koji je analizirao rad Fonda za razvoj Srbije od 2007. do 2013. godine, period u kome je odobreno 92 milijarde dinara povoljnih (zanemarive kamatne stope) kredita pomenutim biznismenima. Savet za borbu protiv korupcije je naveo da je za deset godina rada Fonda plasirano oko 1,8 milijardi evra (!) povoljnih kredita i da pozitivnih efekata po srpsku privredu nema.
Zasluge za to pripadaju vladama Vojislava Koštunice, Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića koje nisu kontrolisale ni plasman ni trošenje tog novca niti ih je iko javno na tu obavezu podsećao. Zato ne treba da čudi što je razlika između najrazvijenijeg i najmanje razvijenog okruga u Srbiji čak sedmostruka a prosečan prihod žitelja Beograda 19 puta veći od onoga u Boru.
Za krčmenje narodnih para ima još zaslužnih. Na primer ministri finansija u poslednjih desetak godina – Božidar Đelić, Mlađan Dinkić, Mirko Cvetković, Diana Dragutinović. Ili direktorka Fonda Slađana Backović koja je lane prekoračila granice službenih ovlašćenja čim je to od nje zatražila neovlašćena osoba iz kabineta tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade (Vučić).
Svi pomenuti u lancu učestvovali su u "poslovanju" Fonda za razvoj Srbije i svi su odgovorni. Ali nikom ništa. A moglo je.
Zakon o Fondu za razvoj Republike Srbije, član 22, stav 1. kaže: Nadzor nad zakonitošću rada Fonda obavlja ministarstvo nadležno za poslove finansija. Stav 3: Ministarstvo podnosi izveštaj Vladi. Stav 4: Vlada podnosi godišnji izveštaj Skupštini Srbije. Narod ne mora to da zna, ali moraju policija, tužioci i predobri i prepošteni Vučić, veliki borac za bolju i prosperitetnu Srbiju. Zašto je onda u Srbiji sve gore?
Dobro, nije Vučić ni inspektor ni tužilac, ali on tako lepo zna da podvikne onim svojim umilnim, a muževnim i svakako božanskim glasom – pa neka podvikne nadležnijima od sebe: Hapsite me! Hapsite me, more, kako to iz mog kabineta da stižu neovlašćeni nalozi neovlašćenih lica ovlašćenoj direktorki Fonda za razvoj?!
Da ne zaboravimo – novac koji smo pominjali na početku – sve je to trebalo da ode siromašnim i nerazvijenim krajevima Srbije, da bude upotrebljeno za opšte dobro, da se izvučemo iz kaljuge. A otišlo je najbogatijim Srbima… I ako mislite da će predobri i prepošteni srpski biznismeni da se zbog toga potresu, pa… hoće – jer za desetak godina nisu dobili 18 milijardi evra, nego 10 puta manje. I reći će oni: Sram te bilo, narode, sram te bilo, državo – sićom si nas kreditirala!
Zlo je, ljudi, otimati od siromašnih. Zlo je otimati i od bogatih, ali je to nekako "romantično prihvatljivo" ako ide pod maskom Robina Huda – da se deli siromašnima. Pa kako smo onda postali zemlja koja je ubila Robina Huda? Kako smo došli do toga da upravo ljudi za koje godinama glasamo praktično rade na stvaranju fonda za razvoj loše, a ne dobre Srbije? Da li su krivi oni koji su takvi kakvi su, ili mi što ih biramo?
