Svako dete, svaka baba, svaki sirotan nadničar, svaki muškarac u Donjoj Lakošnici ovih dana zna šta mu je činiti – ubrati papriku, dovesti je do dvorišta, nanizati na kanape i okačiti na ambare da se suši.
Radovi su uveliko u toku, a selo je počelo da se crveni i opravdava naziv "prestonica paprike". Njihova tucana paprika posebno je cenjena među mesarima jer daje jarko crvenu boju. Svako domaćinstvo u selu prosečno proizvede tri do četiri tone mlevene paprike godišnje. Problema sa prodajom nemaju, ali imaju sa falsifikatima koji se pojavljuju na pijacama, zbog čega su rešili da zaštite geografsko poreklo svog proizvoda.
Fotografije koje su nam stigle iz Donje Lakošnice pokazuju onu stranu Srbije na koju su mnogi zaboravili da postoji. Vredni i marljivi ljudi, porodica na okupu, sinovi, snaje i svekrve zajedno na traktoru, manja deca sa bakama i dekama ispod čardaka nižu papriku, veća deca po dvorištu guraju kolica. Na njivama se ubrzano bere i ne pita ko je ko, koliko ima i što mu je koža tamnija.
Da se od vrednog i poštenog rada i domaćih proizvoda može živeti pokazuje još jedno leskovačko selo – Brestovac. Tamo se od paprike pravi originalni leskovački ajvar. Porodica Stevice Markovića od toga je napravila porodični biznis. Članovi su udruženja proizvođaca domaćeg ajvara iz Leskovca, a svoj proizvod uglavnom prodaju po Nišu i Leskovcu, gde se za teglicu ajvara plaća 500 dinara.
Zato, kada vam neko sledeći put kaže kako nema posla i nema šta da jede podsetite ga ne to koliko ari zaparložene dedovine ima. Takvih je mnogo, ali su zaboravili šta je motika.
