Grad Radomira Mihajlovića Točka (grupa “Smak”) i Bore Đorđevića (“Riblja čorba”) živi za jedan zvuk drugačiji od rokenrola – zvuk mrežice kad lopta prođe kroz obruč. Grad Disa i Nadežde Petrović zapravo ima još dva gradska muzeja: Želovo (igralište lokalnog Železničara) i dvoranu Borca kraj Zapadne Morave. A taj Čačak su, kao najkošarkaškiji grad u zemlji “kraljice igara”, pored mnogobrojnih velikih asova, presudno odredila trojica najvećih legendi: Radmilo Mišović, Dragan Kićanović i Željko Obradović.
– Ako si rođen u Čačku, već si završio košarkašku osnovnu školu, ili akademiju – smatra Kića.
– Mi imamo 52 reprezentativca koji su prošli kroz ovu dvoranu, i to nema nijedan grad u Jugoslaviji, to niko nije imao. Mi smo imali tri olimpijske medalje, Beograd dve, to su bili tamo igrači sa strane. Partizan, Zvezda. Dok Kićan nije otišao tamo, oni nama nikakva konkurencija nisu bili. Ljudi pričaju veštački neke priče, koje uopšte nisu istinite – uverljivo će Radmilo, verovatno najveća čačanska sportska legenda, zajedno sa trećim akterom ove priče Željkom Obradovićem.
A Žoc, najbolji trener i najpoznatiji Čačanin u svetu, dodaje:
– Govorio je Krešo Ćosić: “Kad ti treba visok igrač, odeš u Dalmaciju, a kad ti treba plejmejker i šuter, tražiš ga u Čačku.” Time je valjda sve rečeno.
To je početak, takođe nagrađenog, sjajnog dokumentarnog filma Marka Ljubomirovića sa RTS-a o čačanskoj košarci: “Žoc, Kića i Maršal sa Morave – legende i mitovi čačanske košarke”
Zašto Čačak?
Zašto je ova igra tako dobro uspela u gradu na Moravi i kako je košarka postala prva asocijacija na Čačak? Krenimo redom. Prva generacija košarkaša u Čačku pojavila se 1945, gotovo istovremeno kada su na Malom Kalemegdanu u Beogradu, tada novu igru počeli Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper i ostali velikani. Tačno dve decenije kasnije, Čačak su pogodile najveće poplave u istoriji grada. Ali, tu 1965. Čačani ipak pamte po nečemu lepom. KK Borac postao je deo možda i najjače košarkaške lige u Evropi.
– Košarka je od tada postala večernji izlazak za stare i mlade Čačane – kaže profesor Aleksandar Stefanović, kojeg svi u gradu znaju kao Aca Puš, a koji zajedno sa legendarnim Radmilom može da svedoči o svim fazama razvoja ovog sporta ispod Ovčara i Kablara – To je bila neka posebna atmosfera, nama je to bilo i pozorište ili šta hoćete. Ništa Čačak nije imao od razonode izuzev košarke. I ljudi su živeli za to. Bilo je igranki, ali to je bilo za studente, matine po podne i teško su roditelji bili saglasni s tim da mladići i devojke idu tamo, ali su bili saglasni kad je u pitanju košarka.
Davne 1963, 10-godišnji Dragan Kićanović shvatio je da postoji mnogo zanimljiviji sport od fudbala. A njegov, ispostaviće se, budući klub Partizan pokušavao je da privoli lokalnu zvezdu Radmila Mišovića na trajnu selidbu u Beograd:
– Temelje mita o čačanskoj košarci postavio je Radmilo. I pre njega bilo je ljudi, ali sve u Čačku je vezano za njega kada se pomene košarka. Svi smo mi kao klinci počeli zahvaljujući njemu, koji je nama bio idol.
Profesor Aleksandar Stefanović dodaje da je glavni razlog zbog kojeg se taj prelazak nije finiširao jeste što Radmilo nije voleo da živi van Čačka.
– Ja sam došao u periodu kad je bila zima, a košarka se igrala u to vreme leti. To je bilo prvenstvo, kraj i meni je bilo dosadno u Beogradu. Šta ću, dokon ceo dan, nema igre, nema ovo… Kafana, kafana, kafana, i ja vidim da ću da propadnem. I ja sednem u ćiru i pobegnem im jednom. Oni mene vrate – priseća se Mišović, a Stefanović se nadovezuje – Tri puta je on dolazio meni, u moju kuću, tamo kod hale gde sam živeo, i četvrti put kad je došao, rekao mi je: “Nemoj da ti padne na pamet da me vraćaš! Ja ne mogu da živim u Beogradu.” Tako da je Radmilo posle toga postao pravi as, uzor, bio kapiten koji je samo jedanput ispao s pet ličnih grešaka, a nikada nije dobio tehničku grešku.
I Kića i Željko saglasni su da je Radmilo fenomen:
– Verovatno da je uticalo i to što nikada nije hteo da ode iz Čačka, vraćao se ovde, jer je ovde imao svoj mir, prijatelje, svoj način života i zato će biti broj 1. Jer je ostao veran gradu. Mi smo odlazili, put nas je vodio, a Radmilo je uvek bio ovde.
Maršal Radmilo
U gradu, ali i u medijima i danas se često citira izjava Kićanovića, koja je završila na jednom grafitu:
– Jesam izjavio kad sam bio najbolji igrač Evrope drugi put. Tu je bilo puno novinara, prvi put sam zaboravio to da kažem, ali drugi put je bilo pitanje jesam li zadovoljan, kako se osećam. Onda sam ja tužno rekao da sam nezadovoljan, da to nije to. Onda su svi skočili na mene, pa čekaj, kako, najbolji si igrač Evrope drugi put. Ali, šta vredi kad sam ceo život drugi u Čačku iza Maršala Mišovića!
Ova priča je (in)direktno uticala i na karijere Kićanovića i Obradovića.
– Moguće da je posle toga usadio i u meni i u Željku da ne pravimo, ajde da kažem, tako male greške – smatra Kića, dok Željko dodaje – Taj nadimak koji je dobio, Maršal sa Morave, objašnjava ko je bio Radmilo Mišović!
Iako je igrao za Borac, i Željko je “visio” na Želovom, bio istaknuti basketaš čak i kao reprezentativac:
– Pričali smo šta je za nas značilo igranje na Borčevom, ali mnogo više na Želovom igralištu. Odlazili smo tamo nedeljom, kad završimo utakmice u saveznoj ligi, da bismo igrali basket na Želovom igralištu, gde je bilo neverovatno da toliki broj ljudi to prati i to gleda. Mogao si da budeš igrač i u Borcu, i u Železničaru, da igraš saveznu ligu, ali je nama bilo strašno važno kako ćemo proći na tim basketima.
– Kića je bio najdrčniji igrač koga sam u životu video, zato sam ga i prihvatio. Gde god da smo igrali, on je bio u stanju da se posvađa, da se pobije, borio se tako i čovek mora da ga prihvati i da mu pomogne, i ja sam to tako i uradio – poručuje Mišović.
Međutim, prelazak u Borac iz matičnog Železničara i sada, gotovo pola veka kasnije, tema je u gradu.
– I dan-danas, kada odem na to Želovo i na tu stanicu, doduše malo je ostalo tih železničara u životu koji su napravili igralište na stanici, ali kad god sam došao, prozivali su me “Gde si, Vuče Brankoviću”? Što sam samo tu godinu igrao u Borcu. Nema veze posle Partizan, Italija i ostalo… Oni sa stanice meni ne mogu da oproste, a samo godinu dana sam igrao u Borcu. Eto, ni dan-danas mi nisu oprostili.
Ipak, razumevanja za taj košarkaški problem nije bilo, pa je Mišović izdao ispisnicu svom dotadašnjem saigraču, koji u doba variole vere i uz veliko učešće visokih funkcionera ondašnje države prelazi u Partizan.
– Zašto da on doživi moju sudbinu? Tako je bilo i sa Željkom. I postali su ljudi i bogati, i prosperitet su imali izvanredan. I to je meni milo. To je ujedno i moj uspeh – zadovoljan je Radmilo.
Dragan Kićanović je noseći dres Partizana, postao jedan od najboljih košarkaša u istoriji jugoslovenske “kraljice igara”, među najboljim jugoslovenskim sportistima svih vremena. Samo sa reperezentacijom osvojio je 12 medalja na velikim takmičenjima, a dva puta je proglašavan za najboljeg košarkaša u Evropi. A, da to bude tako, doprineo je i Radmilo:
– Ja sam samo pomogao koliko sam mogao i koliko sam bio u situaciji da pomognem, jer on je to zaslužio bez ikakve rezerve. Utisak je takav kod mene bio od prvog momenta, i ostao je do dana današnjeg.
Na to je iskreno reagovao Kićanović:
– Nije sve bilo kako Radmilo skromno priča, pošto u to vreme dozvoliti nekom tamo klincu od 18 godina da bude najbolji igrač i najbolji strelac te lige, a on pre toga pet-šest godina zaredom. Ne znam da li bih ja nekom to učinio!
Uz sve to ide i anegdota koju je pred kamerama RTS-a ispričao Kića:
– Igrali smo poslednje kolo lige one Jugoslavije, one lige, i to u nedelju, a ostale utakmice su završene u subotu. Meni je trebalo da na toj utakmici dam 53-54 poena da bih bio najbolji strelac. Dolazim na meč, a Radmilo me pita: “Mali, je li si se spremio?’ Uzvraćam: “Za šta, čoveče, da se spremam?” Davao sam ja po 30, 35, 37, što mi je on dozvolio. I taj duel je završen, a zahvaljujući Mišoviću postigao sam 59 poena i bio najbolji strelac lige. To ipak, nije, anegdota, to je istina!
Kićine vizije
U poslednjoj sezoni Mišovića u Borcu 1978. član prvog tima bio je i tada tek punoletni Željko Obradović. Žoc je slavu čačanske košarke u svetu, ipak, poneo kao trener, najuspešniji koga je Evropa ikad imala. Možda toga ne bi bilo da jedan čovek na pripremama nacionalnog tima 1991. jednom reprezentativcu nije rekao: dosta je igranja košarke, vreme je za novi posao! Reprezentativac je tada bio Željko Obradović, a taj čovek direktor Partizana Dragan Kićanović.
– Kića je imao tu viziju, odnosno ogromno poverenje u mene i ja sam mu, naravno, na tome zauvek zahvalan – ne ostavlja Željko dilemu. – Neću da kažem svi, ali mnogi su bili iznenađeni. Međutim, kad sam mu tu noć saopštio da postajem trener Partizana, on uopšte nije bio iznenađen.
Obradović ističe zapravo presudnu Kićinu ulogu u svojoj karijeri, koja je, blago rečeno, spektakularna. I, još traje, sada ponovo u Partizanu:
– Kako god, to je moja karijera, a Kića je najvažniji čovek koji me je kao igrača doveo u Humsku 1 i posle mi praktično dao priliku da budem trener.
Najtrofejniji evropski stručnjak potom pravi svojevrsno čačansko rangiranje:
– Logično je da je Radmilo uvek na prvom mestu, što kaže Kića, on je tek broj dva, a ja sam uspeo da, igrajući u Borcu tih sedam-osam godina i kad god sam u prilici kada se priča o Borcu, budem uz Radmila i Kiću. To je nešto što verovatno meni od svih trofeja i stvari koje sam uradio u životu najviše znači!
Istorijsko igralište
Nekada se najbolji basket u Jugoslaviji igrao na Želovom igralištu u Čačku. Upravo tu, kod Železničke stanice, prvi put loptu ka košu bacio je Dragan Kićanović:
– Ja sam rođen na železničkoj stanici, meni je deda bio železničar, otac železničar. Jednostavno, sve u životu mi je železnička stanica. Onda je i normalno što sam tamo odrastao, tamo počeo. A koliko god su u Čačku Morava i ta hala neki mit čačanske košarke, Želovo je isto tako jedan mit i to neverovatan. Ako tamo nisi najbolji, nisi ništa!
Rođene inadžije
U zapadnoj Srbiji uvek je postojao mit da je Josip Broz Tito više voleo Užice od Čačka. Možda zato što Čačani vole da kažu da je u njihovom gradu bilo mesta samo za jednog maršala – onog košarkaškog, sa Morave. Veruje se da je nepriznavanje autoriteta jedna od specifičnosti čačanskog mentaliteta.
– To sigurno postoji… To je specifičnost Čačka. Jeste, ima ta, uslovno rečeno, drskost, i želja da se bude najbolji, da se to pokaže i uvek ističe, i naravno svi mi koji smo odrastali u Čačku uvek ćemo s ponosom reći da smo odavde potekli – naglašava Željko Obradović.
Nema pravog šuta bez
pranje ruku u Moravi
O čačanskim legendama – Maršalu sa Morave, Žocu i Kićanu i dalje se pričaju priče koje vremenom postaju mitovi. Slično je i sa čuvenom pričom da je tajna odličnog šuta Čačana zapravo pranje ruku u Moravi.
– To je divan mit! Nek se nastavi da se priča tako, mislim da nema ništa lepše. Ko je šta radio, koliko puta je oprao, ostalo je zapisano u istoriji ko je kakav igrač bio – sa zadovoljstvom govori Željko, a Kić je sličnog stava. – Divna anegdota. Mislim da je to profa Aca Stefanović prvi izjavio.
I jeste Aca Puša to prvi osmislio. A, evo kako se sve i dogodilo:
– Sedim tu ispod oraha, kod “bunkera”. I oni ne mogu nikako da daju koš. Beše upeklo sunce, asfalt. Ja im mahnem rukom, dečaci, dođite. “Idite malo na Moravu, operite ruke, pokvasite se malo po glavi, pa se vratite da šutirate”. I sad jedan onaj dečak reče: “Eee, je li vidiš šta nam onaj čovek reče, dobro što ga poslušasmo, sad ne možemo da omašimo koš!”
Radmilo nije tog stava.
– To nema veze, bez rada, nema uspeha! Mogu samo da pričaju neke leve priče. I sada imate igrače milionere koji dobijaju tolike pare, omaše konstrukciju. Ja bih sebi odsekao obe ruke kad bi mi se to dogodilo – bez dlake na jeziku poručuje Mišović, koji je svima u Čačku bio primer kako se radi i naporno trenira.
Čak i vrapci znaju
Pitanje na koje je najteže dati odgovor: Ko je najbolji čačanski košarkaš svih vremena?
Aleksandar Stefanović – Aca Puš: Za neke je Radmilo, ali je ipak najviše postigao Kića kao igrač, a kao trener naravno Žoc.
Željko Obradović: Radmilo Mišović. Zauvek!
Dragan Kićanović: To znaju i vrapci na grani: Radmilo Mišović je uvek bio i ostaće doživotno!
Radmilo Mišović: Za mene je Kićanović, bez ikakve konkurencije. Ma, ne u Čačku, Jugoslaviji, Srbiji… Takav se roditi neće!
