Ko je kriv za Kosovo

Opravdana kritika sa pogubnim ishodom: Dobrica Ćosić prvi progovorio o Kosovu

 

Posle raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine Mirko Tepavac učestalo je svoj stav iskazivao na antiratnim skupovima i u mnogobrojnim komentarima koje je objavljivao u beogradskom časopisu "Republika" i listu "Naša Borba", a kad je ona ugašena u "Danasu. Bio je predsednik novosnovanog Evropskog pokreta u Srbiji, od 1994. godine, a kasnije, do smrti, samo član Foruma za međunarodne odnose.
U poslednjoj deceniji prošlog milenijuma, i prvoj ovog novog, objavio je tri knjige koje se mogu smatrati izuzetnim svedočanstvom našeg vremena – od njegove rane mladosti, "Moj Drugi svetski rat i mir", koja je izašla iz štampe 2012. godine, a pre nje "Demokratija ili despotija" (1994), "Mirko Tepavac – sećanja i komentari" (1998).

Osećanje duga
prema Nikeziću

U knjizi "Mirko Tepavac – sećanja i komentari", koja je, u stvari, serija razgovora sa novinarom Aleksandrom Nenadovićem, Tepavac prvi put iznosi svoje viđenje značajnih pojava, ličnosti i događaja, od početka antifašističkog rata 1941. do "razbijanja Jugoslavije u ratu za teritorije".
Skicirajući politički portret svog sagovornika, Nenadović navodi da je Tepavac, dok je bio na čelu jednog od najvažnijih resora, Ministarstva spoljnih poslova, bio istinski lojalan Titu, kao njegov bliski saradnik.
Ali, za razliku od drugih, nije se ustručavao da mu kaže "ne samo da drugačije misli, nego i da ne pristaje da mu pokorno služi samo da bi ostao u službi". Uostalom, zato je i napustio taj visoki državni položaj.
Nenadović kaže da je Tepavac, tek posle dugog suzdržavanja prihvatio razgovor iz – kako je sam objasnio – "osecanja duga prema Marku Nikeziću". Zbog toga je ova knjiga u velikoj meri i priča o Marku Nikezicu, o silom ugušenom pokretu za reformu kojem je on, nedogmatskim mišljenjem, otvorio demokratsku političku viziju a srpskom društvu civilizacijsku opciju.
To je i knjiga o Srbiji koju je Nikezićev pokušaj suviše zadužio "slomom liberala" krajem 1972, da bi ona mogla da mu uzvrati samo svojim porazom, i zaboravom, četvrt veka kasnije.

To nije bila greška

Na primedbu da su prvi ljudi liberalne opcije pogrešili kad su, posle čistke srpskog vrha, zauvek napustili aktivnu politiku, Tepavac je objasnio:

Vizija koja je mogla da menja na bolje: Marko Nikezić

 

"Nije se uopšte radilo o pogrešci. Nisu, uostalom, ‘pogrešili’ ni oni koji su nas oterali, jer liberali nisu ni hteli, a ni mogli, da sarađuju na ‘pobedničkoj’ orijentaciji jačanja državne privrede i partijskog monopola, za šta je i sam Tito zalegao svom svojom težinom. Pokušaj je onemogućen ali je vredan pouka. Pamćenja svakako."
U tim sećanjima, on govori i o svom stavu, kao kritičara Dobrice Ćosića, kada je on, na 14. sednici CK SK Srbije, otvorio pitanje Kosova. Napominjemo da je Kosovo, u vreme ovog razgovora, "stiglo na dnevni red kao ključno političko pitanje Srbije":
"Dobrica Ćosić je video razmere i dubinu problema, pre i bolje nego tadašnji CK Srbije. Pokrenuo je prava pitanja, ali sa pledoajeom sa kojim se duboko nisam slagao. Bio sam tada na čelu partijskog komiteta Vojvodine pa je već i njegova osuda ‘segregacionalizma vojvođanskih Mađara’ – inače sasvim neosnovana – bila dovoljan razlog da ne ćutim ako ne želim da mu se pridružim."

Preostalo da Kosovo
bude oduzeto Srbima

"Neslaganje, obeleženo tada, ostalo je i svih kasnijih godina: Ćosić je branio "srpstvo", a većina njegovih kritičara – multietničko društvo, na Kosovu i u Vojvodini. Rešenje je, nažalost, ličilo na političke odnose u tom vremenu. Umesto da se preispita jedna politika, diskvalifikovani su njeni kritičari (to jest – Ćosić). Ne poričem ni svoj udeo u toj diskvalifikaciji, ali još manje imam razloga da opozivam svoja tadašnja zalaganja.
Posle čuvene Osme sednice CK SKS 1987, (na kojoj je, kao što se zna, Milošević srušio i ekskomunicirao iz politike Ivana Stambolića i preuzeo kormilo Srbije) na Kosovu se sprovodila politika koju je 1968. ponudio Ćosić, a nešto kasnije i sa njim na čelu savezne države. Problem je, međutim, sada neuporedivo teži, a izlaz potpuno nesaglediv. Kosovo je nedavno oduzeto Albancima (kad je Srbija ukinula autonomiju pokrajine), i sada može još jedino da bude oduzeto i Srbima (što se i dogodilo 1999, odnosno 2008. godine).
Tepavac je, međutim, ne u jednoj prilici – kad god da je govorio ili pisao o situaciji u Jugoslaviji koja je prethodila njenom raspadu – navodio da je Tito uspeo da uspostavi "hvale vredne međunacionalne odnose", istovremeno ukazujući da je on bio konzervator autoritarnih sistema i glavni kočničar promena u smeru demokratizacije društva i partije. Zamerali su mu da to "jedno drugo isključuje". Kritičari su ukazivali na paradoks – kako je moguće objasniti da dobri nacionalni odnosi preko noći prerastu u nacionalnu isključivost koja je na kraju dovela i do rata i do raspada države!

Politika domaćih
bogova rata

"U tom ‘preko noći’ leži veliki deo odgovora (na te i slične kritike). Naime, Titovi naslednici – svako u svojoj republici – počeli su da spasavaju istanjeni legitimitet svoje vlasti i ‘preko noći’ razbuktali maniju nacionalizma i ksenofobije. Gotovo bez izuzetka, proglašavali su Jugoslaviju za unesrećitelja i tamničara ‘svog’ naroda i nudili sebe za nacionalne spasitelje.
Avnojevska formula federativnog uređenja i nacionalne ravnopravnosti, nije svakako bila savršena, ali je bila presudna za obnovu Jugoslavije kao multinacionalne zajednice, posle bratoubilačkog klanja u Drugom svetskom ratu.
Da je bila demokratska, a ne autoritarna, Jugoslavija bi evoluirala i trajala – ili bi se makar uljudno razdružala."
Smatrao je da i međunarodna zajednica nije bez grehova, ali i da "tuđi gresi ne mogu umanjiti odgovornost domaćih bogova rata i nacionalnog velikodržavlja":
"Rat je bio samo neizbežno sredstvo da se to postigne, ili makar samo pokuša! To su morali znati – i znali su – projektanti takvog pothvata. Svet je, nažalost, kasno utvrdio da se ovde ne bori samo demokratija protiv komunizma, nego i vlastoljubive naciokratije protiv proevropskih reformi."