U Švajcarskoj je običaj da se petnaest minuta od početka bilo kog biznis sastanka ne sme govoriti o biznisu. Ćaska se o vremenu, hrani, sportu, sagovornici se bliže upozaju, nabrajaju imena omiljenih restorana, djece ili bivših žena, ali nikako o konkretnoj temi zbog koje su tu. Ni riječi o biznisu, jer se razbija atmosfera, pravi se uvertira.
U Crnoj Gori se ljudi danas takmiče, iskušavaju sami sebe, pokušavaju nemoguće; veliko je pitanje da li mogu prijatelji kad se nađu na kafi ili rakiji da istrpe petnaest minuta, a da ne govore o politici. Ne mogu. Probao sam, probali smo, probali su. Dali smo sve od sebe. Ne ide.
Skoro da nema o čemu da se priča ako se ne priča o politici. Ili se politika prožima kroz svaku poru života. Odmah se potegne priča o partijama, špijunima, kome se vraćaju a kome otimaju crkve i naravno priča se o kriminalu u politici i politici u kriminalu. Da li je veća pretnja po Crnu Goru srpstvo ili crnogorstvo, kriminal ili politika?! Toga su u grobu ključevi.
Nećemo o politici
Od kada uđeš u Crnu Goru počinje politika i ne pušta, ne popušta i od nje se živeti ne može, a bez nje se izgleda živjet ne može. Sve je uvezano.
Zastava crvena ili trobojka kraj puta, nacionalistički grafit ili provokatorski, crkva jedna crkva druga, jezik jedan drugi treći, pa rupa na putu, a iznad vise skele na kojima hodaju Kinezi. Prave čuveni “Highway to nowhere”. Sporo ide novi auto-put. I to je politika. Nas i Kineza, 300 miliona duga!
Najčešća rečenica je “Nećemo o politici”. Pokušaj! Kao naslov romana sjajnog Branka Dimitrijevića. Nećemo o politici, a samo se priča o politici.
Bezbroj puta su me kontaktirali novinari iz Beograda, tražeći mišljenje, pojašnjenje, što se to zbiva u Crnoj Gori. Kao da živimo u vreme bez novina, televizija, portala i vajbera. Ali jasno je zašto je sve nejasno. Postoji bezbroj informacija, poturenih, proturenih, pa se ne može razaznati što se stvarno zbiva u toj misterioznoj Crnoj Gori.
Da bi shvatili, morate doći. Da budete lični insajder. Sa strane gledano muti se vid. Čim uđete u Crnu Goru, videćete da svi imaju spremne odgovore, čekaju kao zapete puške. Pre nego uđete u taksi ako pitate: “Je li slobodno?”, odgovoriće vam: “Jeste od 1945!”
Ako pitate taksistu: “Mora li u Crnoj Gori da se veže pojas?”, odgovoriće vam sa: “Kako ko!” To nije vic forma, to nije dosetka, to je istina, tako se živi. Ispaljuje se žestoko. Dim u dim.
Izdajnici, petokolonaši, ultrapatriote, neokomite, neočetnici, posrbice, milogorci
A danas je 13. jul. Jedini praznik za koji se može reći da je najveći. Jedini koga svi vole i poštuju. Digao se narod na oružje. Borio se protiv okupatora. I kad su im rekli da se vrate s planina svako svojoj kući odbili su. Stradali i izginuli žestoko. Zna se to i dalje. Vibrira slobodarski duh. Zato se oseti u vazduhu da narod želi da proslavi ali ne zna kako. S kim, uz koje pesme, da ne bude posle da ih je neko svrstao, jer je svrstavanje novi sport u Crnoj Gori. Što god progovorite neko će vas strpati u izdajnike, petokolonaše, ultrapatriote, posrbice ili milogorce.
Čudni se ljudi šetaju kroz Crnu Goru, jer, propaganda je učinila svoje, postoje i neokomite i neočetnici kako to reče napadnuti novinar Sead Sadiković. Kažu da nema više Bebe u Crnoj Gori ali je ostavio dubok trag, zamutio sve vode.
Nekad su u SFRJ lozovu rakiju zvali “trinaestojulka”. Jer su se “Plantaže” zvale i “Plantaže 13. jul”. Danas je ta gigantska firma na korak od raspada, jer su direktori bliski DPS-u i prethodnom režimu sipali sebi više nego što je trebalo. Popili su Plantaže na iskap.
I sve tako redom. Nema segmenta koji spada u “nacionalni ponos”, a koji nije ukaljan ili zgađen. Himna, zastava, država, firme, plaže, more, ostrva, sve je pod znakom pitanja. Čije je, kome je prodato i kako, ko je stavio šapu na što, to se tek raspetljava.
Digla se velika frka oko Svetog Stefana i Kraljičine plaže. Stranci koji su navikli da godinama budu svoji na svome prete tužbom, a nova vlast ulazi u fajt, želi da vrati narodu na korišćenje morsko dobro. Klinč, a pitanje je da li će biti arbitraže. Kraljičinu plažu je narod prozvao”Milova plaža”, jer kad je od Ulcinja do na kraj Boke sve bilo krcato, na Kraljičinoj plaži se uglavnom kupao Milo sa par pajtaša. Sada se Milo žali kako je nekad ekskluzivna plaža postala mesto gde se prodaju ćevapi za evro.
Paradoks je da se na RTCG i dalje serviraju prilično oštre poruke uperene ka Srbiji, a i dalje su za spas sezone potrebni turisti upravo iz Srbije. Kolektivna šizofrenija, jer kormilo jedni naginju ulijevo, drugi udesno. Ne postoji u Crnoj Gori kao u Britaniji “steady as she goes”. Ne. Svako svoj kurs ima. Dok se brod ne nasuče na kakvu stenu. Ima ministara koji su se pokazali kao zmajevi, rade posao, vuku napred, a ima i onih koji i dalje nisu svesni da su ministri. Ne znaš da li je bolje ili gore da rade ili da ne rade.
Bauk Aleksandra Vučića
Medijska scena je nerazmrsiva mreža. Više od pet medija (portala i novina) koje naginju prethodnoj vlasti su indirektno na budžetu stranih kompanija koje ostvaruju svoje ciljeve u Crnoj Gori. Ako odu ti stranci, ugasiće se i ultrapatriotska glasila. Medijski patriotizam i te kako ima cenu.
Mnogim medijima su puna usta Vučića. On je možda predstavljen i kao mnogo jači nego što zaista jeste. U Crnoj Gori on je bauk koji kontroliše prosrpske partije, udruženja, matice, kupuje televizije, portale i radio-stanice. Div koji je jednom nogom već prešao granicu. Fakat je da nakon 30. avgusta svi u Crnoj Gori ostvaruju svoje ciljeve, svi se bore za uticaj, ali je istina da je možda Crnoj Gori i bivšoj vlasti potrebniji Vučić kao veliki zli neprijatelj koji vreba i koga je lako okriviti za sve neuspehe, nego što je potrebna Vučiću Crna Gora kao još jedan teg o vratu.
Najzanimljivija igra je “Ko je izdao Amfilohija”. Kao da postoji spisak Amfilohijevih tajnih zakona kojima su se političari tajno zakleli, sada se svi optužuju da su izdajnici. Front optužuje Zdravka Krivokapića, on uzvraća, peckaju se katkad i Demokrate i URA, a poenta je da se ne zna ko pije ko plaća. Na kraju će se morati podvući crta, račun mora da se plati. Ili će pasti Vlada, ili će se ići na nove izbore.
Koliko god Zdravko delovao smušeno i nesnađeno, i dalje ne pada. Drži se. Bio je prvi premijer Crne Gore koji se sreo sa premijerom Velike Britanije. Takođe je jedini premijer koga napadaju i opozicija i pozicija, prete mu rušenjem skoro sve partije. On i dalje ne osniva svoju Demohrišćansku stranku o kojoj se priča još od izbora 30. avgusta.
URA je imala svoj kongres u Ulcinju. U svoje redove usisala je par poznatih faca iz sveta biznisa i NVO redova, ali je i dalje Dritan Abazović kao pojedinac mnogo jači brend od partije. Za to vreme Demokrate Alekse Bečića ne čase časa, kapilarno šire uticaj do svake mesne zajednice u Crnoj Gori i prete da postanu najozbiljnija politička partija u Crnoj Gori.
U smislu partijske strukture i djelovanja, po formi i organizaciji podsećaju na DPS i SNS, dobro funkcionišu, ali je pitanje u kom smeru će ih odvesti Aleksa Bečić. Za sada je on stabilan igrač koga Zapad izuzetno i voli i poštuje. Demokrate, za sada, plivaju najbolje u političkoj žabokrečini Crne Gore. Ostali jedva da drže glavu iznad vode.
Demokratski front ne zna gde udara i ko im glavu nosi. Konstantno nabadaju Zdravka Krivokapića i kad je kriv i kad nije. Milan Knežević i mlađani Mandić su u Beogradu nedavno u hotelu “Mažestik” učestvovali u tuči. Tipično bi bilo da se sve odigralo u hotelu “Moskva”, ali ipak ih je neko iznabadao u “Mažestiku”. Kneževiću je imobilisano rame. Takva je politika u Crnoj Gori, na ivici incidenta, izvrću se ruke. Nema zezanja. Ali je i dalje sve sprdnja. Za Mandića i Kneževića kažu da idu u Beograd po mišljenje, a ovoga puta su dobili batine.
Svima je zajedničko da su razočarani. Jedni novom Vladom, drugi sami sobom, treći ukupnom situacijom. DPS se pokazao žilav, pravi nastavak komunističke partije koja zbija redove. Nema cepanja, za sada. Ubedili su sebe da će se vratiti na vlast i da će sve biti kao prije. Brat bratu, kum kumu, a svi Milu.
5CG mreža
Kafane su i dalje centri zbivanja, više se tamo (sa)zna nego u redakcijama medija. U kafanama se već diskutuje hoće li se Milo opet kandidovati za predsednika na sledećim izborima. Izgleda da će da posegne za tim krivim pravom. Zažmuriće na period kad je bio predsednik za vrijeme Državne zajednice Srbije i Crne Gore, sam sebi će to anulirati i zaigraće još jednom sam na sebe. Sam je sebi izgleda najveći adut. Pitanje je hoće li mu Ustav dozvoliti tu ekskurziju, hoće li mandate dosadašnje da mu broje kako treba ili će da zažmure.
Tema za svađe i raspirivanje mržnje ne fali. Ako usledi do kraja godine popis stanovništva, biće fešte od bilborda, kolumni, uticaja i spotova. Biće patriotizma i kontriranja, srljanja u identitetske zanose, istoriju i prekrajanja iste, banalnosti i epskog kiča svake vrste.
Ima katkad u Crnoj Gori i iskre humora jer se u suprotnom ne bi moglo preživeti. U vreme Mila Premijera u Podgorici je nikao hotel “Premijer”. Fin, skockan, luksuzan. Pa se narod pita hoće li hotel menjati ime u “Zdravko” ili će ostati samo „Premijer” i dalje.
Sledi popis stanovništva, a prema poslednjim istraživanjima (Ipsos) trećina građana Crne Gore veruje da 5G tehnologija izaziva ili širi koronavirus i da se to prikriva da bi kompanije koje se bave tom tehnologijom mogle da nastave da zarađuju mnogo novca.
To govori da je Crna Gora plodno tlo za dezinformacije svake vrste. S toga je dobro ulagati u medije i političke partije, isplativije nego u biznis, jer izgleda da narod može zaboraviti sve i poverovati u sve. Možda čak i u to da je “Milo bio bolji”. Videćemo na nekim sledećim izborima. Neka bude što biti ne može!
