Moć. Jedan od temeljnih pojmova čitave društvene teorije, a bogami, i prakse. Šta ona predstavlja, koji su joj dometi, na čemu se zasniva? Sve su to pitanja na koja možemo dobiti različite odgovore, zavisno od toga kome ih postavljamo. Neke opšte, univerzalno prihvaćene definicije, nema.
To je, u neku ruku, i logično, jer je pitanje moći mesto preseka mnogih nauka i naučnih disciplina. Kao jedna od jednostavnijih i prihvatljivijih odrednica ovog fenomena jeste ona po kojoj moć predstavlja sposobnost subjekta (moćnika) da utiče na objekat (sledbenika), što izaziva ponašanje koje objekat, uglavnom, ne bi vršio i sprovodio. Subjekat može biti pojedinac, grupa, država, transnacionalna korporacija i drugo. Objekti takođe mogu biti različiti. Za početak, posmatraćemo subjekat kao pojedinca, dok ćemo tokom rasprave to modifikovati i predstaviti karakteristike drugih entiteta u toj ulozi.
Subjekat poseduje sposobnost uticaja na objekat zbog određenih karakteristika koje objekat nema. Tako se kao izvori moći ponekad navode fizička snaga i lepota, znanje, veštine ili druge psihičke karakteristike subjekta. Pored ovih, „personalizovanih“ osobina subjekta iz kojih isti crpi moć, postoje i druge karakteristike koje mogu, ali i ne moraju da budu plod sposobnosti subjekta da se popne na hijerarhijskoj lestvici u određenom društvu. To su, dakle, nasleđeni društveni položaj, bogatstvo, političke, kriminalne i druge veze i tome slično.
Postavlja se pitanje, koji je bazični princip u korenu odnosa između subjekta i objekta u ovom smislu? Među teoretičarima društvenih nauka ni u tome, kao, uostalom, ni u čemu drugom, ne postoji saglasnost. Odgovor na to pitanje zavisi iz koje teorijske perspektive autori gledaju na ovaj politički fenomen. Za klasične realiste, poput Tomasa Hobsa i Nikola Makijavelija, ljudsku prirodu odlikuje sebičnost, pa je zbog nesavršenosti čoveka, i svet nesavršen. Makijaveli je poznat po svojim razoružavajućim stavovima koje je izneo u “Vladaocu”, a koji se odnose na postulate kojim treba da se vodi političar ukoliko želi da poluge moći drži u svojim rukama. Sa druge strane, liberalni teoretičari, poput Imanuela Kanta i Adama Smita, su smatrali da u svetu postoji šansa za saradnju, čak i među antagonističkim entitetima. Antonio Gramši, veliki mislilac marksizma, pre svega one struje koja je zagovarala hegelijansko čitanje Marksa, smatrao je da državna moć ne počiva na prostoj prinudi, već i na pristanku.
Dakle, relaciju između subjekta i objekta, neki objašnjavaju prinudom, dok drugi smatraju da na određeni način, objekat pristaje na tu vrstu odnosa u kome je on u podređenom položaju. Argumentacija i jedne i druge strane je poprilično opširna, a ovo nije ni vreme ni mesto za detaljniju elaboraciju. Verovatno je da je istina negde na sredini. Objekat se pokorava češće jer mora, nego što hoće. Reklo bi se da koren svega toga u stepenu zavisnosti objekta od ponašanja subjekta. Moćan je onaj koji svojim činjenjem ili nečinjenjem, može da nam pomogne ili odmogne, naudi ili da nas podrži. Na ovom mestu, treba istaći da je važna percepcija objekta. Smatramo nekog političara, bogataša ili kriminalca, moćnim, zato što znamo ko je, koju poziciju ima, koliki mu je račun u banci i tome slično. U određenim situacijama, u našim očima neće figurirati određena ličnost kao ličnost od moći, zato što nemamo svest o kapacitetima date ličnosti da nam doprinese ili naškodi zahvaljujući svom uticaju i položaju.
Znanje je moć
Moć je daleko suptilnija od grube prinude. Postoje pojedinci ili grupe koje slove za moćnike, a koje, makar formalno, nemaju poluge sile. U patrijarhalnom ili matrijarhalnom društvu se stvara klima potrebna za reprodukciju određenih odnosa u toku vremena, pa se posebno profiliše pozicija oca/majke, glave porodice, te se on/a poštuje kao moćnik, iako on/a ne koristi uvek grubu silu da se na toj poziciji održi. Crkva je primer društvene grupe koja je tokom istorije u svojim rukama držala značajne poluge moći, bazirane na ideji predstavljanja božije zamisli na zemlji. Tako je i dan-danas. Vatikan je važna figura u (ne)zvaničnim međunarodnim odnosima, bez da spaljuje veštice ili da poziva na krstaške ratove.
Tom linijom razmišljanja, dolazimo i do države, kao nepobitne činjenice našeg doba. Premda su ideje države različite, međusobno inkompatibilne i često teško uhvatljive, malo ima sporenja oko prepoznavanja države u pravno-političkom smislu: radi se o političkoj zajednici koja ima suverenu vlast nad stanovništvom koje živi na granicama omeđenoj teritoriji. Država drži monopol nad upotrebom sile, i ona je jedina institucija u jednom društvu koja to može da radi na legalan način. Institucionalizacijom svoje sile kroz sistem nacionalne bezbednosti, država nastupa ka spolja i prema unutra, težeći da svoju poziciju moćnika verifikuje. Ka spolja, jer je geopolitička arena kompetitivna po svojoj prirodi, a mi ni danas nismo daleko od klasičnih staza prema vrhu moći- i dalje su to vojna savezništva i moć koja iz istih proizilazi. Prema unutra, jer država, nažalost, često oličena kroz vladajuću oligarhiju, teži da podređene grupe i pojedince drži pod svojom kontrolom. Ipak, metode kojim se koristi u tim svojim trasiranim težnjama, nisu iste.
Na spoljnopolitičkom planu, stvar je, manje-više, jasna. Moćan si onoliko koliko imaš snažnu vojsku, održivu ekonomiju i mudru diplomatiju. Tri stuba, od kojih svaki ima svoju ulogu i svoje mesto, uz zahtev da u slučaju potrebe, jedan zameni drugi ili nadomesti treći. Na snagu armije se pre svega oslanjaju najveće svetske sile, kao na ultimativni mehanizam ubeđivanja. Istim državama dodatnu potporu daje čvrsta ekonomija. Zbog toga, treći stub, stub diplomatije, ne mora da im bude podudaran po snazi. Sjedinjene Američke Države, nuklearni i privredni gigant, mogu sebi da dozvole netaktičnost, neodmerenost, još češće, surovost i drskost, iz prostog razloga, jer im prethodna dva stuba moći daju neophodnu potporu da to čine relativno bezbrižni na reakcije drugih država, naročito slabih i neprijateljskih. Male zemlje, sa skromnim naoružanjem i fragilnim ekonomijama, to sebi ne mogu da dopuste. Za njih je od egzistencijalne važnosti da se oslanjaju na treći stub moći, kako bi sebe sačuvale i unapredile. Sklapanje najmanje štetnih vojnih paktova, trgovinskih aranžmana i spozuma, čitanje geopolitičkih trendova u regionu i svetu, postupanje u skladu sa vlastitim strateškim interesima, izbegavanje bespotrebnog rasipanja resursa, sve je to nešto što odlikuje zemlju sa mudrom diplomatijom.
Neke teorije kažu da je superiornost na moru preduslov za globalnu dominaciju
U geopolitičkom poretku nema nevinih niti moralnih, ne postoje večna prijateljstva ni trajna neprijateljstva, problem jednog je šansa za drugog, a slabost se eksploatiše odlučno i neprekidno. Ona država koja neguje ovakav pristup međunarodnim odnosima je država koja pobeđuje. Interesi gutaju etiku, i predstavljaju putokaz ka moći.
Sa druge strane, na unutrašnjem planu, država, iako poseduje instrumente prinude, najčešće ih ne koristi. Razlog tome jeste pristanak stanovništva, koji je formiran protokom vremena i merama koje su davno sprovedene. Instrumentalizacijom nacionalizma, dominatne ideologije 19. veka, monopolizacijom kovanja, a nakon toga i štampanja novca, preuzimanjem kontrole nad obrazovanjem i socijalnim davanjima, država je uspela da pod svoje skute čvrsto drži narodnu masu. Rezultat tome jeste pristanak naroda da se pokori državi. Situacije kada dođe do masovnih demonstracija, pobuna i revolucija, nisu situacije direktno usmerene protiv države. To su akti nezadovoljstva usmereni protiv vladajućeg sloja ljudi, dok je država nešto trajnije i apstraktnije. Naravno, u interesu vlastodržaca je da svaki fizički ili verbalni napad na njih i njihovu politiku predstave napadom na samu državu.
Korporacije i kriminal
Vreme u kojem živimo iznedrilo je i neke nove nosioce moći. U duhu globalizacije jeste povezivanje državnih i nedržavnih subjekata u integralnu, planetarnu mrežu. Kao najveći pobednici tog procesa, često se navode velike transnacionalne korporacije, finasijski giganti, čiji je godišnji profit, veći od bruto proizvoda velikog broja zemalja. Gde je novac, tu su “krupni igrači”, a tim pojedincima ili grupama je neophodno da imaju voljne ili prinuđene službenike, pa da svoju politiku ostvare u praksi. Ti službenici su vrlo često demokratski izabrani predstavnici naroda, koji čine sve da se na toj poziciji održe. Ratnih osvajanja i širenja nema kao u prošlosti, došlo je do stvaranja nekih novih uslova, u kojima mera uspešnog političara zavisi, ne od toga koliko je zemalja pokorio, već koliko je fabrika otvorio i koliko kompanija u državu doveo. Tako danas imamo situaciju u malim, relativno stabilnim zemljama sa nedemokratskom ili jedva-demokratskom kulturom, da vlastodršci na svaki mogući način pokušavaju da glorifikuju dolazak strane korporacije i nova zapošljavanja, koja su podrazumevana dolaskom eminentnih privrednih subjekata.
Naravno, zgodno se prećutkuje činjenica da je tim kompanijama omogućeno poslovanje pod utopijski prijatnim uslovima: država svako radno mesto plaća desetinama hiljada evra iz državnog(narodnog) budžeta, te firme su oslobođene poreza, doprinosa, brige oko zagađenja životne sredine, radnici, uglavnom, rade za minimalac, bez ili sa kompromitovanim pravom na sindikalno udruživanje, u uslovima gde im se brani zadovoljavanje čak i osnovnih fizioloških potreba. Za to vreme, novac se sliva u neutoljivu mešinu transnacionalne finansijske oligarhije, čija je realna moć, danas, veća i od moći nekih velikih svetskih zemalja. Komparacija sa srednjim i manjim državama je bespredmetna. Koncetracijom bogatstva u rukama malih, privilegovanih grupa i pojedinaca, povećavanjem jaza između “bogatog Severa i siromašnog Juga”, svet je ušao u doba divljeg kapitalizma.
Neoliberalizam, ideološka mantra kojom se promovišu zakoni tržišta kao rešenje za sve društvene boljke, jeste ortodoksni koncept tržišnog fundamentalizma koji vodi sunovratu civilizacije. Ideologija je, naravno, samo još jedan u nizu elemenata u arsenalu moćnih. Transnacionalne korporacije su već pokazale svoju pravu prirodu. Poznato je da su u Americi lobi grupe, ako ne neformalni donosioci strateških odluka, onda svakako faktor, čije se postojanje ne može ignorisati. Nije drugačije ni u drugim državama.
Naravno, smisleno je istaći da je celokupna dosadašnja analiza bila usmerena na ono što je uočljivije u pojavnom svetu. Istine radi, rasprava o moći bi bila nepotpuna ukoliko bi se iz nje izostavila takva odrednica kao što je organizovani kriminal, i s njim često povezivan, terorizam.
Organizovane kriminalne grupe sprovode nelegalne aktivnosti kako bi ostvarile profit, dok je terorizam, u najkraćem, oblik nasilne borbe koja ima za cilj ostvarivanje određenih političkih ciljeva. Zarad vlastitog finansiranja, često se dešava da se teroristi neposredno bave kriminalnim radnjama, ili sarađuju sa organizovanim kriminalnim grupama. Najprofitabilnije kriminalne grane jesu trgovina narkoticima, ljudima, oružjem, nelegalnim supstancama i drugo. Sa bezbednosnog aspekta posmatrano, najopasnije je kada organizovane kriminalne grupe stupe u kontakt sa predstavnicima vlasti, bilo da sa njima sarađuju ili da od njih iznuđuju određene ustupke. Ukoliko se to desi, onda dolazi do instrumentalizacije celokupnog državnog aparata, koji funkcioniše ne da bi izlazio u susret građanima, već da bi održao privilegovanu grupu na vlasti, a samim tim, i kriminalnu strukturu koja zajedno sa političkim predstavnicima određenog društva, vlast vrši u kohabitaciji i u sopstvenom interesu.
Značajan subjekt moći u vremenu globalnih komunikacija jesu i mediji. Prosto, ako imate mogućnost da filtrirate i servirate informacije na određenom prostoru, to vam omogućava da u određenoj meri, oblikujete javno mnjenje. Uostalom, poznato je kakvu je ulogu svojevremeno odigrala Gutenbergova presa na štampanje knjiga, a kasnije i novina. Snaga medija se razlikuje, od onih lokalnih, preko nacionalnih i regionalnih, do globalnih. Poslednjih desetak godina, u širenju informacija, medijima su se pridružile i društvene mreže. Fejsbuk, Instagram i druge kompanije, omogućavaju uporedni virtuelni svet na planetarnom nivou. Što je veća popularnost ovih društvenih mreža, to je veća ljudska zavisnost od istih. Kada od nekoga zavisite, to tom nekom daje moć. Suludo je očekivati da oni koji date instrumente komunikacije drže u svojim rukama, ne koriste beneficije koje mogu ostvariti prikupljanjem, obradom i dostavljanjem najrazličitijih informacija o korisnicima. Baš to je slučaj sa navedenim kompanijama, o čemu svedoče i brojne afere tim povodom.
Da li je moć “senka na zidu”?
Ova rasprava predstavlja samo fragmentaran osvrt na pojam moći i na neke subjekte moći koji u društvu imaju sposobnost uticaja na druge pojedince ili entitete. Cilj ovakve analize jeste pre svega u objašnjavanju odnosa između strana u relaciji moći (subjekat-objekat), na čemu se taj odnos zasniva (prinuda ili pristanak), te neka razmatranja uloge pojedinaca, grupa, države, transnacionalnih korporacija, kriminalnih grupa i medija. Svakako da postoje još mnogi akteri moći koji na ovaj ili onaj način svoju poziciju materijalizuju kroz konkretno društveno ophođenje, ali su i navedeni primeri dovoljno ilustrativni.
Na osnovu svega rečenog, može se zaključiti da moć predstavlja vrlo važnu odrednicu celokupnog ljudskog postojanja. Ona je u vrlo bliskoj vezi sa hijerarhijom, društvenom konstantom još od perioda kada je čovekov život bio organizovan u okviru zajednica lovaca-sakupljača. Iako su postojala društva bez središnjeg autoriteta, takozvana akefalna društva, čak i u tim entitetima su postojali pojedinci koji su zahvaljujući određenim ličnim ili porodičnim karakteristikama bili u poziciji da utiču na druge pripadnike zajednice. Odnos moćnika i sledbenika se samo modifikovao i adaptirao tokom istorije. Od robovlasnika i robova, preko vlastelina i kmetova, kapitalista i najamnih radnika, do političara i građana, podela na one koji su „malo jednakiji od drugih“ je uvek bila prisutna. Prisutna će biti i ubuduće, i to je ono što je činjenica. Da li je moć inheretno dobra ili loša? To, opet, zavisi od toga koju stranu pitate. Objekti moći će uvek biti nezadovoljni svojom pozicijom, i želeće (makar bi tako trebalo da bude) da svoju ulogu promene, dok će subjekti moći na sve moguće načine pokušavati da svoju poziciju sačuvaju i učvrste. Sa tim ciljem na umu, sprovodiće brutalne ili prefinjene metode uticaja, zavisno od toga koliko su inteligentni, stpljivi, ili možda, bahati. Sledbenici će na to odgovarati revoltom, trpljenjem, racionalizacijom stvarnosti ili kombinacijom svega navedenog.
Moć je iluzija, kao senka na zidu. Ona je trik. Počiva na mestima gde verujemo da počiva.
Da li je baš tako?
