“Dezinformacija podstaknuta glasinama, stigmom i teorijama zavere može da ima potencijalno ozbiljne posledice na pojedinca i zajednicu ako ona nadjača smernice koje su zasnovane na dokazama”, upozorili su autori ove studije.
Teorije zavere nisu se pojavile s pandemijom — 52 godine nakon sletanja na Mesec, ljudi širom planete analiziraju snimke Nila Armostronga i tvrde da jasno vide dokaz da se sve dogodilo u filmskom studiju. Njih je u savremenom društvu uvek bilo, ali se čini da je u poslednje vreme stvar otišla predaleko, da ih ima svuda i da sve više ljudi čvrsto veruje u besmislice. Štaviše, samo do avgusta 2020. u studiji objavljenoj u “Američkom žurnalu tropske medicine i higijene” otkriveno je da postoji više od 2.000 glasina i teorija zavere u vezi s koronavirusom, dakle svega pet meseci nakon što je proglašena pandemija.
U trenutku kad ljudi oklevaju da se vakcinišu, što odlaže završetak epidemije koja je okovala svet, nameće se pitanje zbog čega ljudi uopšte veruju u besmislice kao što su teorije zavere.
“Kad se ljudi osećaju ugroženo ili van kontrole, prirodno je to što žele da uspostave kontrolu i red u nasumičnost tako što će pribeći teorijama zavere”, kaže dr Džon Kuk, koautor knjige “Priručnik o teorijama zavere”.
I to nije sve: anketa čije je rezultate u junu 2020. objavio Univerzitet u Kembridžu je pokazala da od 2.500 ispitanih čak 25 procenata veruje u teorije o kovidu.
Većini se, dakle, u manjoj ili većoj meri, može desiti da poklekne pred složenom teorijom koja objašnjava naizgled neobjašnjivo, novo, preteće, neobično. Istraživanje Džoša Harta, profesora psihologije njujorškog Koledža Junion, pokazalo je da su određene grupe ljudi ipak sklonije tome da poveruju u teorije zavere.
“Ovi ljudi su sumnjičaviji, nepoverljivi, ekcentrični, žele da se osećaju posebno i skloniji su da svet vide kao mesto koje je samo po sebi opasno”, ističe Hart. “Oni, takođe, češće prepoznaju smislene obrasce tamo gde ih možda nema. Ljudi koji ne veruju u teorije zavere obično imaju suprotne karakteristike.”
U istraživanju čiji su rezultati objavljeni u “Žurnalu o individualnim razlikama”, Hart i njegova studentkinja Moli Griter su ispitali više od 1.200 odraslih Amerikanaca na teme koje se tiču njihovih ličnih osobina, političke orijentacije i demografske pozadine, kao i jesu li saglasni s generičkim konspirativnim izjavama poput “Moć onih na vlasti je manja od moći malih i nepoznatih grupa koje zapravo kontrolišu svetsku politiku” ili “Grupe naučnika manipulišu, izmišljaju i skrivaju dokaze kako bi prevarile javnost”. Utvrđeno je da će do verovanja u teorije zavere pre doći kod osoba koje imaju splet karakteristika ličnosti koje se u psihologiji nazivaju šizotipijom. Ovakvi učesnici istraživanja su češće nego oni koji ne veruju u teorije zavere procenjivali besmislene izjave kao dubokoumne ili tvrdili da se, recimo, oblik trougla koji se pomera po ekranu kreće s namerom.
– Drugim rečima, zaključili su da postoje značenje i motiv tamo gde drugi nisu – objašnjava Hart.
Kako je on pojasnio, sve ovo pomaže psiholozima da shvate da se teorije zavere razlikuju od ostalih pogleda na svet po tome što su u svojoj osnovi — tmurne. To ih razlikuje od pozitivnih poruka, kakve postoje kod, na primer, religijskih ubeđenja. Na prvi pogled, neki problem je zagonetka, a ukoliko ste osoba koja vidi svet kao haotičan, zlonameran, prepun nepravde i patnje, postoji izvesna uteha i razrešenje u verovanju da je za sve kriv jedan čovek ili neka mala grupa.
Tu se, naravno, priča o ovako složenom problemu ne završava, jer u nekim slučajevima presudnu ulogu ima, očekivano, interes. Sudeći po studiji psihologa Univerziteta u Kentu iz 2017, pojedinci koji veruju u teorije zavere od njih imaju socijalnu ili egzistencijalnu korist. Tako, recimo, neko ko radi u industriji uglja ne želi da veruje u globalno zagrevanje, dok neko drugi strastveno podržava određenu političku stranku jer je očekuje boljitak na ličnom planu.
– Žele da veruju u nešto i bore se za to čak i kada im razum poručuje da to nije nešto u šta oni veruju – kaže dr Karla Mari Menli, klinička psihološkinja koja se bavi strahom, medijima i psihološkim uticajem problema kakav su teorije zavere na psihu.
Ipak, dobit ne mora da bude samo finansijska i sl, već pojedinac može da želi da bude deo neke grupe.
“Mi imamo plemenski mentalitet zbog kog želimo da pripadamo grupi”, kaže dr Menli. “Na vrlo primitivnom nivou, to čini da se osećamo bezbedno… Kao da nismo sami, kao da smo deo nečega većeg od nas samih, gde nas ljudi razumeju i mi razumemo njih.”
Čak i kad stvarnost jasno pokazuje da smo u zabludi, ljudi su u velikom broju skloni da se drže svojih teorija iz pukog ponosa i inata.
– Postoje ljudi koji će se, do gorkog kraja, držati nečega što je netačno jer ne žele da poveruju da greše – napominje dr Menli.
