Borili smo se za otadžbinu, za druga pored sebe i za znak na rukavu. Zbog palih drugova sam napisao knjigu. Hteo sam da ostanu u večnosti, gde im je i mesto. Ovako za “Vesti” počinje priču 51-godišnji Saša Šajkić Šajka, bivši pripadnik elitne 72. specijalne brigade Vojske Srbije.
Nedavno je ovaj zastavnik u penziji objavio roman “Da se ne pozdravljamo”, priču na relaciji KiM-Avganistan sa izmišljenim ličnostima i autentičnim događajima iz NATO agresije na SRJ 1999. godine. Šajkić, akter tih događaja, bio je i jedan od poslednjih pripadnika tada Vojske Jugoslavije koji se te godine povukao sa Kosova i Metohije.
Dugo je razmišljao da napiše knjigu kako bi ovekovečio slavu jedinice i palih saboraca.
– Od malih nogu imam talenat za pisanje, ali jednostavno svaka ideja kako bih to uradio mi nije delovala dovoljno dobro. Onda sam shvatio da to ne treba da bude priča o svakom pojedinačno, već o nama, pripadnicima 72. specijalne brigade, o ljudima koji su u civilstvu gotovo neprimetni, a u zla vremena sposobni na nezamislivo, jer naša jedinica je izvršavala sve one zadatke koje drugi nisu mogli ili nisu smeli – priča Šajkić.
Kaže da je jedne noći bukvalno kroz snove “preživeo” ceo roman i tako je nastala knjiga “Da se ne pozdravljamo”.
– Namerno sam želeo da izbegnem pominjanje pravih imena, neki karakteri su izmišljeni, ali 95 odsto događaja sa Kosova i Metohije, onih gde je učestvovala 72. specijalna brigada, sam verno opisao. Ostalih pet posto su zapravo dijalozi koje sam prilagodio književnoj formi i to je sve – objašnjava naš sagovornik.
Metak za Britanca
Saša Šajkić se 1999. godine našao u udarnim vestima i na naslovnim stranama svetskih medija. Svi su tada objavili snimak i fotografiju kako stoji oči u oči sa britanskim specijalcem.
– Naša vojska je trebalo da se povuče do određenog roka tog juna 1999, ali je to bilo nemoguće pa su naši generali otišli na KiM kako bi omogućili produženje tog roka. Obezbeđivao ih je tim moje 72. specijalne brigade. Naša jedinica nije predviđena za te zadatke zbog čega smo krenuli, spremni na sve. Pregovori su trajali oko desetak sati, a za to vreme bili smo oči u oči sa specijalcima koji su obezbeđivali njihove generale i koji su, pretpostavljam, takođe bili spremni na sve – priseća se Šajkić.
On je bio deo srpskog tima, a kako odlično govori engleski i francuski, veoma brzo je uspostavio komunikaciju sa britanskim narednikom, komandirom specijalaca.
– Pripadali su jedinici Pustinjski pacovi koja nosi slavu još iz vremena Drugog svetskog rata i borbi u Africi. Ispostavilo se da sam razgovarao sa komandirom iz te jedinice. Pričali smo o svemu, od najobičnijih životnih stvari do onih vezanih za naš posao, plate. Pomislio je da na boku imam pištolj zig zauer 226. Nije mogao da veruje da je to naš CZ 99 koji je rađen po licenci. Tek se šokirao kada je pročitao na pištolju Made in Jugoslavija. Ali, bio je zadivljen i kvalitetom pancira, uopšte opreme koju smo nosili. Očekivali su sve samo ne da nasuprot sebe imaju odlično uigrane, ali i po opremi ravne sebi borce – kaže naš sagovornik.
Kada su pregovori generala završeni i posao specijalaca je okončan. Pre nego što će da krenu, Šajkić je iz svoje automatske puške izvadio metak i poklonio Britancu. “Izvoli, druže, ovo je za tebe. Ionako je ceo dan tebi bio namenjen”, rekao mu je na tečnom engleskom.
– Bio je veoma iznenađen. Bio je to znak da bez obzira na to što smo možda do juče bili neprijatelji, tog dana nismo.
Rat završen nerešeno
Naš sagovornik objašnjava da je kao i svi drugi pripadnici tadašnje Vojske Jugoslavije teško podneo napuštanje Kosova i Metohije.
– I mnogo godina kasnije drugari bi mi govorili: “Šajka, moraš da završiš taj rat u glavi.” I završio sam ga, nije sporno, ali i dalje mi je taj ishod čudan. Povukli smo se, a vojnički nismo bili poraženi. Bio je to nerešen rezultat, a rat je čudna stvar, mora biti pobednika. Znam da mi nismo bili poraženi – priča Šajkić.
U 72. specijalnu brigadu je ušao 1997. godine. Posle obuke nije bilo puno vremena. Događaji na Kosovu i Metohiji su polako izmicali kontroli. Sa svojom jedinicom izvršavao je sve one zadatke koje drugi nisu mogli.
“Kada drugi ne mogu i ne smeju. Samo je jedna… 72. koja uvek može i sme!”, moto je ove jedinice.
Ne bez razloga, jer su više puta dokazali da su sposobni i za nemoguće.
– Svi misle da je NATO agresija bila nešto najteže što nas je kao narod i vojsku snašlo. Ali, cela 1998. godina je bila veoma opasna. Bilo je na stotine terorističkih napada širom Kosova i Metohije. Moja jedinica je bila uvek tamo gde je bilo najteže i uvek smo izvršavali zadatak. Pa 1999. godine smo nas tridesettrojica tokom bitke na Košarama sami zauzeli Raša Košares. Protiv nas je bilo oko 450 terorista, ali uspeli smo – priseća se Šajkić.
Mladi da pamte
Mada je pre oko mesec dana objavio knjigu, kaže da je iznenađen pozitivnim reakcijama.
– Nisam još organizovao ni promociju, a počeli su da mi se javljaju ljudi kojima se veoma dopala. Najviše me oduševilo što su drugovi mog sina svi odreda pročitali knjigu. Mladi treba da pamte i prenose na sledeće generacije slavu naše vojske – ističe Šajkić.
Pozdrav da otera maler
Pripadnici 72. specijalne brigade nikada u akcije nisu išli bez pozdrava, kaže Šajkić.
– Naše akcije su bile uvek teške i opasne, bilo je moguće da neko možda padne u borbi i onda smo imali običaj da se pozdravimo pre akcije, da ne bi čovek otišao bez pozdrava. Da bismo rasterali maler, osmislili smo uzrečicu “Da se ne pozdravljamo”. Znači, neće se ništa loše desiti. Tako da je među nama iz te ekipe koja je tada bili u jedinici, taj pozdrav ostao do danas.
Ostvaren dečački san
U 72. specijalnu Šajkić ušao 1997.
U 72. specijalnu brigadu je došao slučajno, mada je, ističe, od malih nogu maštao ili da bude vojni pilot ili padobranac.
– Završio sam srednju vojnu školu. Tokom školovanja obilazili smo sve jedinice, pa i 72. specijalnu brigadu i bio sam zadivljen onim što umeju. Druga velika želja bila je da budem vojni pilot. Čak sam se i prijavio na konkurs. Moj cimer je takođe konkurisao i kada sam se vratio on je bio potišten jer nije prošao. Rekao sam mu da sam prošao, ali da neću nastaviti školovanje. On je više bio ljut zbog toga što odustajem, nego što sam nije prošao – priča Šajkić.
Sve se to dešavalo kada je upisao Vojnu akademiju.
Nekoliko sledećih godina je tražio sebe i nije uspeo da nađe. Onda se, kao u filmu, na vratima pojavio jedan od starešina 72. specijalne brigade. Bilo je to 1997. godine.
– Rekao mi je: “Momčino, otadžbini je potreban baš jedan takav kao ti.” Nisam se ni sekunde premišljao, našalio sam se: “Ako me već otadžbina zove, onda mi ni plata ne treba.” Jasno, plata je bila odlična, kao i sve drugo. Ostvario mi se dečački san. O tome sam maštao – priča uz osmeh Šajkić.
Jurišnici
Šajkić kaže da je za njega bila privilegija što je bio pripadnik 72. specijalne brigade.
– Jedinica je formirana u vreme raspada SFRJ. Tada faktički nije postojala vojna formacija čija je prvenstvena namena bila izvršenje specijalnih operacija. Prvi komandant brigade, general Milorad Stupar, uvek je govorio da njemu nisu potrebni ljudi za prvu liniju, već mu trebaju jurišnici. Tako se prvobitno i zvala – 72. jurišna brigada. Jedinica je uvek služila za proboje linije tamo gde niko nije mogao.
Ratna drugarstva
Pripadnost jedinici podrazumevala je i apsolutno međusobno poverenje njenih pripadnika što je rađalo velika drugarstva, a u mnogim slučajevima i kumstva.
– To ratno drugarstvo ne može da se poredi sa onim iz civilstva. Ratni drug je neko ko za tebe daje glavu bez oklevanja. To je uzvišeno osećanje u kome, ako te ratni drug pozove ti ideš i ne bojiš se smrti. Ne moramo da se čujemo 20 godina, ali onog momenta kada pozove i kaže da sam mu potreban ja ću biti tamo. Valjda je to i prirodno posle svega što zajedno prođete. Jer, kada ste u akciji, isključivo ste fokusirani na zadatak, a onda pored vas padne saborac, dobar drug. To su ogromni emocionalni šokovi – priča Šajkić.
Priča o veteranima
Šajkić sada piše novu knjigu kojom želi da skrene pažnju na psihičko stanje ratnih veterana.
– Mnogi, naročito redovni vojnici, dečaci koji su ratovali, a nisu bili profesionalci, već su sticajem okolnosti bili tu, skupili hrabrost i odazvali se pozivu, sada boluju od posttraumatskog stresnog poremećaja. I vrlo malo se obraća pažnja na njih. Želim da jednom čudnom pričom skrenem pažnju javnosti na te ljude.
Spremni na žrtvu
Svima koji žele da se prijave na konkurs za specijalne jedinice Vojske Srbije Šajkić ima šta da poruči.
– Želeo bih da poručim mladim ljudima koji će se prijaviti za aktuelni konkurs za specijalne jedinice Vojske Srbije da treba da budu, pre svega, spremni na žrtvu koje će podneti. Desio se rat ili ne, desio se zadatak ili ne. Mi smo imali običaj da kažemo: Možda nešto ne mogu, ali smem sve – zaključuje Saša Šajkić.
