Pred čelebićkom školom ubili mi majku, pet sestara, suprugu i dete, pričao mi je Dušan Vujanović...
U leto 1990. u Čelebiću sam zapisao i kazivanje Dušana Vujanovića, suvonjavog, ali krepkog i vatrenog starčića, koji je o strašnoj ličnoj porodičnoj tragediji, o užasu koji je gledao pred čelebićkom školom udaljenom jedva dvadesetak koraka od njegove kuće, govorio smireno i pribrano.
– Smuta i prevrata, odnosno kapitulacija 1941. zatekla me u vojsci u Sloveniji, upravo na Triglavu. Odatle sam ti, dragosti moja, sve dovdika pješlke. Dvadeset i pet dana. Imao majku, Milicu, i pet sestara – Boju, Bosiljku, Jelku, Milku i Anđu. Bio i oženjen – Stoja nesrećna, da prostiš, bila noseća. Otac mi još davno otišo na rad u Belgiju i rat ga tamo zatekao. Toga dana ja i još dvojica poranili, kosimo žito tu dolika u polju. Eto mi jednoga rođaka staroga, Vasa Vujanovića: “Ajde, jebem vam žito, pušćite neka ga đavo zoblje, no se sklanjajte i bižite kuj znate – nas nema”…
Upozorenje prijatelja
– Mi brate, što jes jes, začudismo se šta čovik zbori – ne vjerujemo da se narod može klati. Poslušamo ipak. Bome, primicalo se užinje doba, tako oko pet sati pred veče – eto goni ljude i ovdikar pored moje kuće u školu. U neko doba eto na vrata jedan ustaša. Marko Bilić iz Ljubunčića. Gleda po onoj učionici pa kad me ugleda viknu mi i dovede me pravo odikar u moju kuću. Nijesmo se pređe poznavali nego tek otkako je skoro došao u Čelebić. Ja radim tude na njivi ili livadi, on naiđe, zapalimo, proeglendišemo i tako se nekako sprijateljili. “Dušane”, veli on meni, “ako ujutro dođu mala kola iz Lijevna, neće biti dobro, a ako ne dođu, moglo bi biti nešto”. Ujutro ja gledam na prozor: eto cestom niz Barjak od Lijevna po zori zadimiše mala kola. Marko doleće: “Dušane, oblači ženske aljine i sklanjaj se iz kuće kud znaš i umiješ”!
– Navučem ja na brzu ruku nekakve rite, iskočim iz kuće, bila velika trava i nekakva zova – uvučem se taman tu. Marko me vidio i besprimjetno mi rukom daje znak da se još bolje sakrijem. E, dragosti moja, šta sam ti se već otole jada nagledao! Nekako iza podne počeše qude izgonit iz škole i redom vezat. Prvo žicom, pa poslim velikim debelim konopima, sve po dvadestinu – tridestinu u jedan vez… Cio dan se čula galama, udaranje i zapomaganje. Bilo i pucanja…
– Krenuše. Počeše dogonit nejač. Moja Stoja, zlosretnjica, da li od strave ili tako bi suđeno, uru prije toga počela da se porađa, da prostiš. Doviknu mi majka ili neka od sestara krijomice. Ponađujem se da bi Marko mogao zaštiti moju porodicu. Ne bi tako. Po prilici, Marka niko nije ni pitao nego u suton uletiše nekolicina kao vuci i u moju kuću. Majka kumila, maramu skidala da bar Stoju ostave. Jok! Izvukoše, vidim, i nju i zajedno s majkom i sestrama odvukoše u školu.
Okamenjen od tuge
– U školi svu noć ne prestaju lelek i kuknjava. Vidim, izvlače mlade žene i đevojke i odvlače ih za kosu u drvaru pored škole. Čuje se tamo za nekoliko zapomaganje pa kad prestane, krvnici se vraćaju i vode druge. Za godinu je poslim u drvari i na granama okolo bilo išćupane ženske kose, neraspletenih pletenica da si mogao grabljama plastiti. Vezali im kosu za grede i grane i tako ih silovali. Poslim su svaku poklali i pobili krampovima, ašovima, sikirama – u drvari je krv bila zaplivala do praga.
– Kad svanu eto pred školu petera konjskih kola. Sve moje komšije, brate, kočijaše. Božo Rimac, Niko Barbari, Pero Gelo, Mate Markica Rimac i ne znam koji bi peti nako da te lažem. Oni voze kola, a svi drugi uz njih, pomažu. Stipe Popović, Vlatko Rimac, Mate Pašalić, sin mu Petar, ma nema ga, bome, koji nije. Vidio sam, brate, Ila Pašalića kako donese bradvu od kuće da njom siječe.
– Pred školom najprije pobiše četiri jaka koca. Onda sa strane prikovaše daske i napraviše onaj sokak. Izvedu onda iz škole po jedno desetero ili već koliko može stati u onaj sokak, pa im raspale iz mitraqeza u pleći. Odatle redom trpaju na kola, baš ki snoplje. Ima ih, bome, i živih, koprcaju se u mukama i jauču… Drugi izvode i kolju pred drvarom bradvama i sikirama. Na nekakvom velikom panju na kojemu su cijepana drva odliću glave, baš ki glavice kupusa.
– Kolju i ubijaju i unutra u učionicama one koji neće da izađu. Kukanje i jauke nađača po neki pucanj ili kratak rafal iz mašinke. Unutra su pobili najviše đece… U neko doba izvedoše i moju familiju. Naprijed majka. Iđe, brate, nekako ponosno kao da su je pušćili da ide doma. Za njom sestre, kukavice, vrište do neba se čuje, pa Stoja, prigrčila nešto u travezi – jedva se drži na nogama. Poslim sam doznao: ona se, mučenica, u školi porodila ispred zore. Muško je bilo. Zaklaše i njega, a samo šes sati ovaj pogani svit gledalo.
– Dva dana sam poslim tu jošće žao, skamenjen i ojađen. Okamenio se, ni žeđi, ni gladi, ni žalosti – kamen, kamen studeni i to ti je. Pregorio, brate, nekako odjednom, suze nijesam pušćio. Presuđile, dragosti moja, ko da ih nikad nije ni bilo. Gledam, komšije izgone blago iz moje štale, iznose što se iznijeti more iz kuće i svejedno mi, baš ko da je tuđe.
Izbegao streljanje
Trećega dana Dušan Vujanović se izvukao iz skrovišta i sklonio se u štali komšije Hrvata, Stipa Popovića. Kad ga je ujutro tu našla Stipova supruga Maša on je zakumio da mu donese čašu vode i parče hleba jer tri dana nije ništa okusio. Umesto hleba i vode, ona dovela ustaše. Potjrali ga i zatvorili u pojatu Luke Vujanovića u kojoj su već bili zatvoreni Pero Vujanović, brat mu od strica Niko i rođak Marko Vujanović. Kad su pritvorili vrata Pero Vujanović je uspeo da se sakre u sijenu, a njih trojicu su krvnici postrojili i opalili im u leđa – jednim metkom da ih pobiju. Dušanu je metak ušao ispod leve plećke. Pero je iskočio z pojate i dao se u bekstvo. Iako teško ranjen, Dušan je iskoristio pometnju i uspeo da pobegne, a sa njim i Niko koji je bio lakše rawen. U pojati je ostao samo Marko Vujanović, koji je ubrzo izdahnuo…
Sećanja na dobrotvora
Kad se Dušan Vujanović mesec – dva kasnije vratio u pustu kuću, jednog dana mu na vrata banuo Marko Bilić. “Evo, ovo ti je poslala mati”, rekao mi i pružio mu nekakav zamotuljak. Unutra tri hiljade dinara i majčin srebrni prsten. Kad je shvatila šta će biti, Dušanova majka Milica to gurnula nekako Marku Biliću u džep i došapnula mu:
– Eto, ako mi Dušan pretekne, podaj mu, a ako ne pretekne, neka ti je prosto – da nas spomeneš…
Dušan Vujanović se posle rata ponovo oženio, a kad je ubrzo dobio i sina, dao mu je ime Marko, tim pre što je saznao da je i njegov dobrotvor Marko Bilić stradao od ustaške ruke…
