Njih dvojica su susedi, a kako postoji narodna izreka da je sused bliži od košulje, odnosno, od porodice, to ova dvojica poštuju sve što je narod izumio. Stariji po stažu vlasništva restorana Zavičaj je Miki Bogdanović, dok je Teča (puno ime ne daje) svoj restoran Kod Teče, u opticaj gurnuo pre dve godine. Ulica je Simplon, najsrpskija u Parizu, ona gde se okupljamo, slavimo, ponekad ispraćamo na večni počinak ili samo "nostalgišemo".
Obojica su naspram Sabornog hrama svetog Save. Kad povodom slavljeničkih dana zemljaci nagrnu u ulicu Simplon, Miki i Teča od posla padaju s nogu. A, kad letnji odmori zavladaju, u ulici Simplon je – "sušica".
Tako, restorani otvoreni, klijentela u matici, pa se u dokolici na trotoaru nađoše dva drugara, pričaju o koječemu, vedri, raspoloženi.
– Lani, kad ste svi otišli na odmor i zatvorili svoj restorane, ja sam se dobro naradio i zaradio. Sada smo još uvek svi otvoreni, nema posla – jada se Teča.
Čuje priču jedan zemljak, pa im predlaže da odrede kolegijalni raspored letnjeg rada i odmora. Odmah uskače Miki:
– Evo, Tečo, daj mi 5.000 evra, ja ću odmah zatvoriti restoran do kraja avgusta.
Štrecnu se Teča:
– Ih, daj ti meni 5.000 evra, pa ću odmah otići na odmor.
– Pa, šta ćeš, kako ćeš, bez para i odmora?-pita Miki.
A, Teča odgovara:
– Žena, dete i ja kod sestre u Vojvodinu. Ima kravu, baštu… Šta će mi pare?
