Kletva bila dokaz na sudu

Ljuba Zdravković, potpukovnik u penziji koji živi u Nišu, a rodom je iz vranjskog planinskog sela Vlase, vrsni je hroničar i zaljubljenik svog kraja, i voli da zapisuje ono što karakteriše posebnost kraja Poljanice, koji je smešten između Vranja, Vladičinog Hana, Vučja i Leskovca.
Interesantno je kako on opisuje kletvu u svom kraju koja je preživela do dana današnjeg.
– Ko razume naš govor znaće da "žimi majka" znači kletvu, u značenju živela mi, živa mi bila majka, odnosno da si nemam majku, ili još drastičnije: Da mi umre majka ako te lažem! Najčešće se kunemo u majku, jadna nam majka. Kad nam je dobro niko se ne seti za majku, a kada je teško svi je prizivaju: O, tugo ili lele, majke! U oca ili tatka niko se ne kune ili retko ko. Zato je tu majka. Nisam čuo da se neko kune u supružnika, u muža odnosno u ženu, jer takva kletva bi zvučala vrlo neozbiljno – počinje priču o kletvi čika Ljuba.
On navodi da su retki oni koji se zaklinju u svoju decu. Slušao je raspravu dveju komšinica, pri čemu je jedna pozivala onu drugu da se zakune u decu da bi dokazala kako govori istinu, a ova odgovara da decu nije rađala kako bi se klela u njih.
– Ne razume, jadna, da je time dala za pravo svojoj suparnici. Ipak, ko veruje u kletvu i govori istinu onda nema razloga da strepi od kletve. Ovako – nije baš ubedljiva – kaže Ljuba.

Ljuba ispred rodne kuće: Sa Novicom Cvetkovićem

Prema priči svojih roditelja, Ljuba kaže da je u vreme Kraljevine Jugoslavije, verovatno i ranije, kletva bila deo dokaznog materijala pred sudovima.
– Ako stranka nema dovoljno drugih dokaza, mogla je da se zakune da govori istinu i to bi sud prihvatio kao činjenicu i presudio u korist te stranke. U novoj SFR Jugoslaviji ova praksa je napuštena, nije po zakonu, ali je kletva kod naših ljudi zadržala raniji značaj u međusobnim odnosima.
Kletva usmerena ka drugome, ima u suštini istu namenu kao i psovka: da nekome nanese određeno zlo, fizičko ili psihičko – ističe Zdravković.
Po njemu, dok je kod psovke izvršilac onaj koji psuje, kod kletve se za to priziva neka viša sila, najčešće Bog. Psuju uglavnom muškarci, a kletve izriču žene, mada ima izuzetaka u oba pravca.
– Smešno je kad muškarac kune, ali je zanimljiva kletva jednog komšije usmerena na nekoga Mitra: "Ej, Mitre, džigerice ti se otanjile, a srce ti se nadulo kao devet konjskih glava!" Još je smešnije kada žena psuje, jer se postavlja pitanje realizacije psovke. Pametnije su one žene koje kod psovke prizivaju u pomoć neku životinju, kao na primer psa – kaže čika Ljuba.
– Postoji bezazleni oblik kletve – tvrdi čika Ljuba – recimo kada majka ili rođaka kaže detetu: "Ej, ne rodilo se, dabogda." Tu one ne žele detetu ništa loše, samo bi da drugima skrenu pažnju kako je to dete lepo, pametno, snalažljivo ili se ističe po bilo čemu.
– Jedan od blažih oblika kletve je u vezi mesta boravka: "Nigde te nemalo", "Ne svrteo se dabogda", "U Nesvrtu da ideš" (Nesvrta je selo iznad Vranjske Banje) ili "U Silistru će odeš" (a mnogi nisu ni znali gde je to).