Naglašeno interesovanje Kine za centralnu i južnu Evropu za poznavaoce prilika nije iznenađenje. To je deo dugoročne strategije najmnogoljudnije zemlje sveta da izvozi kapital i bude ekonomski prisutna u svim regionima sveta. Ovo za "Vesti" kaže profesorka Fakulteta političkih nauka Dragana Mitrović, nekadašnji ministar-savetnik u Ambasadi SRJ u Pekingu.
– Kina je postala globalno prisutni investitor. Ona je prvi izvoznik i drugi uvoznik dobara u svetu. U pitanju je finansijska velesila, sa najvećim deviznim rezervama na svetu, vrednim 3.800 milijardi dolara. Menjajući strukturu svoje ekonomije, a time i izvoza roba i usluga, Kinezi nastoje da njihove kompanije budu svetski konkurentne, da se takmiče na stranim tržištima, stiču iskustva, tehnologiju, marketing i unapređuju opštu poslovnu sposobnost. Ovaj model se naglašeno forsira od 2000. godine i poklapa sa ulaskom Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju – podseća profesorka Mitrović.
Zbog toga ne treba da čudi što je Peking zainteresovan i za ovaj region Evrope. Glavni interes Kine je izgradnja saobraćajnih komunikacija na takozvanom novom Putu svile, koji se u poslednje vreme često pominje.
Zavisni od izvoza
Jedan od nedostataka kineske ekonomije je preterana zavisnost od izvoza. U slučaju poremećaja na tržištu, kao što je bilo u ekonomskoj krizi koja je počela 2008, smanjenje tražnje robe na bogatim tržištima utiče direktno na tražnju kineskih proizvoda. Tada su samo u prvi mah kineske vlasti ubacile u "sistem" 800 milijardi dolara, kako bi ublažili spoljni udar i sprečili oskudicu investicija i nagli rast nezaposlenosti.
– Od 2008. godine primetan je investicioni prodor Kine na jug Evrope. Od Grčke su već zakupljena dva kontejnerska terminala u luci Pirej kod Atine, kao i aerodromi i deo luke u Solunu, a ugovorena je i modernizacija železničke linije na tom koridoru. Početkom ove godine Kinezi su najavili novi kopneni Put svile, ali i pomorski. On će ići preko Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, Slovačke i Češke ka tržištima Evrope, i voditi na zapad ka dubini EU, i na istok, gde se spaja sa kopnenim Putem svile – objašnjava Mitrovićeva, najbolji srpski poznavalac politike i ekonomije moderne Kine i Dalekog istoka.
– To je u sklopu globalne kineske strategije za investiranje novca u različite delove sveta, ali i pribavljanje energenata, sirovina, tehnologije i drugih strateških roba – od Australije, Jugoistočne Azije, Centralne Azije, naročito Afrike, Latinske Amerike, SAD i Kanade, kako bi i njihove rezerve bile sigurno i efikasno uložene, a privreda snabdevena svim resursima neophodnim za neometano nastavljanje visokog rasta. Tako će, na primer, Srbiji dati pozajmicu za drugu fazu izgradnje Termoelektrane Kostolac. Kredit je vrlo povoljan, sa odlaganjem početka otplate od čak sedam godina, sa kamatnom stopom od 2,5 procenta. Njihova namera, što je i dobro za nas, jeste da infrastrukturno uvežu region i tako ga umreže sa drugim koridorima, kako bi kraćim rutama, jeftinije, njihova roba stizala do bogatih tržišta, a roba koju žele da uvezu, do njihovog – dodaje Mitrovićeva.
Iako je po nekim parametrima Kina još uvek zemlja trećeg sveta, a sa druge strane lider u mnogim oblastima, ekonomski razvoj, a i ustrojstvo privrede puni su velikih izazova po stabilnost. Tako je zbog prevelike zavisnosti od izvoza ovaj azijski div rešio da uznapredi model proizvodnje krajem prošle decenije.
– Kina je odlučila da ne bude više svetski proizvođač jeftinih stvari, već želi da na viši nivo pomeri proizvodnju, praveći kvalitetnija dobra i usluge. Cilj Pekinga je već decenijama isti, da poveća životni standard Kineza. Zato je plan da do 2050. godine Kina bude srednje razvijena zemlja, mereno po glavi stanovnika i da u potpunosti eliminiše siromaštvo. Ti džinovski koraci koje su sproveli do sada bili su vrlo teški i sa neizbežnim žrtvama – napominje Dragana Mitrović.
Koliki je iskorak napravila Kina od početka reformi krajem 1978. godine najbolje govori podatak da je za prve dve decenije četiri puta uvećan bruto nacionalni dohodak.
Plan je bio i da se to ponovi u sledeće dve decenije, što je već sada ostvareno.
– Ovaj ekonomski uspon nastao je na muci i znoju kineskog seljaka. Oko 800 miliona seljaka je posle Dengovih reformi počelo da proizvodi na imanjima koja su mogli da zakupe i da na komercijalnoj osnovi gaje poljoprivredne kulture. Motivisao ih je ekonomski interes, rast prihoda i proizvodnje čije su viškove mogli da prodaju na tržištu koje se tek "oslobađalo". Proizvodnja na selu je rasla sedam posto godišnje, a prihodi seljaka po stopi od 17 posto. Država je ovaj akumulirani kapital kroz osmišljene reforme prebacivala na grad i ulagala u podizanje produktivnosti industrijskog sektora – objašnjava Mitrovićeva.
Ti počeci imali su i žrtve, nešto što Srbija i dan-danas ne želi da uradi.
Kina, velesila 21. veka:
– Kina je dozvolila da bankrotiraju mnoge državne firme koje nisu uspele da se prilagode, što je bilo politički teško prihvatljivo, kao i rast cena i inflacija, do tada nepoznati fenomeni u socijalističkoj Kini. Išli su oprezno, ponekad se vraćali unazad, a kad bi se neka rešenja pokazala kao dobra, proširili bi ih na čitavu zemlju. Tako su u prvih desetak godina milioni Kineza ostali bez posla. U isto vreme kreće ubrzana urbanizacija jer na selu nije bilo posla za sve. Uvozom hrane posle ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju pokazuje se da je krajnje nekonkurentna, zbog čega ponovo raste siromaštvo na selu. Kada su 1978. počele reforme, samo 20 posto stanovnika živelo je u gradovima, dok je 2012. već preko 51 posto Kineza bilo u gradovima – objašnjava Mitrovićeva.
Uprkos brzom ekonomskom rastu Kinu ne prati i jednako brz razvitak "potpornih" mehanizama koji brinu o gubitnicima u ovom procesu. Naprotiv, stradao je i sistem socijalne i zdravstvene zaštite, koji se tek u poslednjoj deceniji sistemski obnavlja. Naravno, resursi su ograničeni i treba odabrati najvažnije i najhitnije ciljeve. Fenomeni vezani za prebrzu urbanizaciju, za koju je Evropi trebalo 150 godina, stvaraju brojne ekonomske, socijalne, a time i političke probleme. To je problem sa kojim će u sledećim godinama morati da se izbori ova ogromna zemlja, a toga su, kako kaže profesorka Mitrović, svesne i vođe Kine.
Veoma je važno istaći da su u procesu reforme i otvaranja većina kineskih građana bili dobitnici – Kina je, prema podacima Svetske banke, tokom ovih 35 godina iz siromaštva izvela 600 miliona svojih građana, i preobrazila svaki segment svoje ekonomije i društva.
Prvo eksperiment pa onda reforma
Za tri i po decenije kineskog puta u kapitalizam učilo se u hodu, a koncept reforme je unapređivan, napominje profesorka Mitrović.
– Bilo je mnogo eksperimenata. Deng Sjaoping i naredne generacije lidera su učili iz primera brojnih zemalja u svetu, ali su tražili rešenja najbolja za kineske uslove. Usput su i sami učili o tržišnoj ekonomiji, a u tome je uloga Hongkonga bila izvanredno značajna. Formirane su specijalne ekonomske zone u kojima se eksperimentisalo sa novim merama u ekonomiji i političkom sistemu. Ukoliko bi se pokazale kao uspešne, onda bi se primenjivale na ostatak zemlje – objašnjava Mitrovićeva.
Korupcija veliki problem
Brz ekonomski rast Kine prouzrokovao je probleme u društvu. Jedan od najvećih je korupcija koja se u govorima kineskih vođa često pominje kao najopasniji problem po poverenje u Komunističku partiju, te se stalno preduzimaju oštre kampanje protiv nje. Tako su sadašnje vođe Kine iz "pete generacije" vođa naredili da se smanji rasipanje državnog novca, izbegavaju luksuzni banketi i pokloni, a čitav niz zvaničnika već je uhapšen i procesuiran.
