Najmoćnije srpske stranke i lideri tokom 21. veka lagano propadaju i silaze sa političke scene, a da intelektualna i analitička Srbija to nije ni pokušala da objasni. Vreme koje tokom ovih 14 godina koincidira sa histeričnom fazom opredeljenja za Evropu i dominacijom stranog uticaja na srpsku politiku, često i na štetu njenih državnih interesa, čisti teren.
Tako je danas Demokratska stranka Srbije praktično politički na umoru, a njen nekadašnji lider i nesporno ličnost koja je obeležila novu političku istoriju Srbije Vojislav Koštunica povukao se sa scene. Posle duplog izbornog poraza, Demokratska stranka ozbiljno je politički razbucana. Njeni nekadašnji prvaci, koji su i tada bili daleko od istinskih stranačkih lidera izuzimajući ubijenog Đinđića, neuspešno traže mogućnost za novi politički povratak. Ozbiljno su potrošeni Tadić, Đilas, Šutanovac, dok Mićunović preživljava više kao muzejski nego politički demijurg stranke koja je nekada zasluživala svaku vrstu respekta. Usput, ni današnji SPS nije senka onoga što im je Sloba ostavio u amanet, a čega su se oni odrekli za neku koricu vlasti, proglašavajući to svojim najvećim političkim uspehom.
Jednom rečju, gotovo sve partije koje su vladale nakon velike oktobarske prevare najvećeg broja građana Srbije lagano odlaze u ropotarnicu istorije, a da im to još niko nije javio. Iako je svaka od njih imala svoj stil vladanja i međusobno su se prilično razlikovale, kako to da doživljavaju istu sudbinu? Ima li u uzrocima njihove zajedničke propasti naznaka da će se istorija ponoviti i u slučaju danas moćnih naprednjaka, tim pre što oni u svakodnevnoj praksi baštine i gaje mnoge od političkih virusa zbog kojih su njihovi prethodnici oduvani sa vlasti?
Svima je, bez razlike, bila zajednička politika evropskog opredeljenja od koga su Koštuničini kasnije odustali, ali su dobar deo svoje vladajuće politike iscrpljivali upravo na tome, ruku na srce, nikada sa onim žarom i euforijom kako su to radile "žute" demokrate. Svi ostali, uključujući i aktuelnu naprednjačku vlast govore o Evropi kao rajskom vrtu, a prijem u nju kada mnogi odatle žele da izađu, u zvaničnoj Srbiji se doživljava kao sedmica na lotou. Kad narod vidi kako žive oni koji su tu sedmicu već dobili u Bugarskoj, Rumuniji ili Hrvatskoj, biraju najčešće da ne izađu na izbore ili da ne glasaju za one koji takvu opciju zagovaraju.
Dugo se vlast u zvaničnoj Srbiji doživljava ili kao izdajnička ili kao kilava, ako je patriotski opredeljena. Pri tome, ako se već nisu otvoreno prodavali ključni državni interesi i na svakom koraku pravili ustupci, onda su patriote na vlasti branile srpske interese i čuvali nacionalni identitet mlakim i kratkoročnim potezima, nedovoljnim da zaštite nacionalni duh i ime ni koliko traje jedan pristojan politički mandat. Stranim mentorima takva situacija nalagala je leteće izmene lidera i partijskih garnitura, pa smo nepunu deceniju i po nakon oktobarskog prevrata potrošili sve što je bilo u opticaju, a da se u kvalitetu života i demokratije nismo pomerili.
Danas Srbija u parlamentu nema nijednog iskrenog zastupnika nacionalnih interesa, na srpskoj sceni prosperiraju i imaju prednost samo politički manekeni koji metanišu o Evropi i dosledno sprovode strateške interese aktuelnih svetskih snagatora i po mogućstvu nemaju samostalan i odlučan politički stav o bilo kom aktuelnom pitanju. Poštenom svetu odavno je jasno da smo u modernoj varijanti okupacije, koja nemilice troškari nove političke marionete. Istovremeno, Srbi rade sve više za sve manje novca, deca su nam u traganju za svojom srećom na putu ka nekoj svetskoj destinaciji, mnogo je bolesnih, osiromašenih i nezadovoljnih, a epidemija apatije ne jenjava.
Koliki je u takvim uslovima domet kilave politike u kojoj pored Evrope, navodne odbrane poklonjenog Kosmeta i istorijskog projekta Beograd na vodi, nema mesta za običnog čoveka i njegove svakodnevne životne muke?
